Нафтна грозница

Уместо да се радују због најновијих, оптимистичких прогноза из ММФ-а, Светске банке и осталих дежурних прогнозера глобалне економске будућности, глобални бизнисмени су се ових дана – крајње забринули. Кривац је, дабоме, била нафта. Није први пут. Протекле седмице сви они су, наиме, с неверицом ишчекивали да их какав нови рекорд црног злата у црно завије, док је оно бедно буре од неких 159 литара коштало свакога дана све више и више. Али, мада је и број оних који су почели малтене већ да очајавају постајао сваким даном све већи и већи, појединцима је развој ситуације, дабоме, ишао само на руку. Произвођачи петролеја, али и извесни берзански махери, кадри да тачно потрефе у ком ће се смеру кретати цене нафте, почели су да се буде сваког јутра с пријатним осећањем да ће им се и тог дана десити нешто лепо.

„Брент” и „свит”

Факат је, свакако, да би таквих (махера) било неупоредиво више него што их има да је петролејска проблематика, макар мало, једноставнија него што јесте. Погађање исправног смера цена у неописивој гужви која влада у Њујорку, Лондону или Сингапуру, наиме, не захтева само озбиљна предзнања о разликама између нафте типа „брент”, америчке „свит”, нигеријске „бони лајт”, алжирске „сахаран бленд”, индонежанске „минас”(није кафа) и мноштва других типова, различитих по специфичној тежини и садржају сулфура, већ и о техникама берзанског пословања, праћеног вештином сналажења у лавиринтима планетарних политичко-економских компликованих збивања, услед чега је, уосталом, и број људи кадрих да згрну доларе на шпекулацијама с нафтом одувек и био у великој несразмери с бројем креатура којима је судбина наменила да, ето, увек испаштају.

Таквом, обичном свету, који ће можда, због скупе нафте сутра остати без посла су, додуше, протеклих дана такозвани тржишни аналитичари из петних жила објашњавали разлоге њиховог усуда. Ти су, као папагаји, описивали стање у Мексичком заливу у коме је ураган растурио готово трећину производних капацитета. Указивали на ситуацију у Нигерији у којој идуће седмице почиње нови масовни штрајк. Говорили о новим диверзијама у Ираку, нестабилности у Саудијској Арабији, Јукосовим проблемима, претераним кинеским апетитима, слабим америчким залихама и сличном.

У свем том обиљу оцена и коментара се, међутим, бар по нама, посебно истакао један аналитичар из сингапурске фирме „Платс”, рекавши нешто отприлике овако: „Нигерија, Ирак, урагани... нису разлози кризи, то су само њени додатни фактори. Прави узрок је велика тражња коју постојећи рафинеријски капацитети нису у стању да задовоље...” А колико је овај аналитичар био у праву могли су одмах да потврде бројни подаци, међу којима и тај да је у последњих пет година светска понуда петролеја расла по просечној стопи од 0,2 одсто, док је тражња увећавана по стопи од 1,5 одсто.

Пут у средиште Земље

Зашто је то тако, при том, било је питање које је тражило да се претходно одговори на једно друго, готово застрашујуће: да ли је то тако зато што нафта на Земљи напросто пресушује? Све расположиве информације показале су, међутим, да то, срећом, није (још) случај. Америчко министарство за енергију је, наиме, проценило

да свет располаже са око 7,6 билиона још неизвађених барела нафте, то јест да ће

тог горива бити за макар још 170 година!

Проблем је, међутим, у томе што сва та грдна нафта није више, као у Кувајту, надохват руке, и што се до ње може доћи само уз велику технику и још веће паре, о чему донекле сведочи податак да су трошкови вађења једног барела

(који су, узгред у Саудијској Арабији, између једног и два долара) у Северној Америци са пет долара у 1999. години скочили на 11, а у Европи са 11 на чак 18 долара!

Потрага за нафтом у средишту земље коштаће, дабоме, неупоредиво више, па је свако из тога могао да закључи и да је актуелна ситуација на петролејском тржишту заправо нека врста прикупљања капитала за будуће инвестиције у нова налазишта. Из чињенице да су сви озбиљни произвођачи аутомобила и недавно у Паризу увелико приказивали своје моделе за чије покретање бензин више није неопходан, могло се, опет, закључити и да су многи то одавно увидели. Да ли су то макар они који памте пар-непар из осамдесетих година минулог века и овде увидели тешко би, међутим, сада било рећи, мада, изгледа, никоме више не би било наодмет да прелиста пожутеле новине, чисто зарад подсећања на, рецимо, својевремене британске мере за кочење одлива фунти у иностранство, међу којима беше и ограничење брзине кретања возила, праћено, разуме се, дуплирањем казни за кршење тог правила.

То, додуше, давно беше. Прошлог петка је, међутим, буре нафте поново коштало рекордна 53 долара. Неко је срачунао да ће само амерички рачун за увозну нафту достићи – 170 милијарди долара! Иако то никако није било у предизборном интересу садашњих власти у САД, оне су зато најавиле блиско поскупљење – грејања. Уз нафту је, наиме, поскупео и гас, а ускоро долази зима, са којом се проблеми, свакако, неће смањити.