Ovih dana navršava se trideset godina od prvog feminističkog skupa, održanog u bivšoj Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata „Drug-ca žena“. Dr Sofija Trivunac bila je jedna od akterki tog skupa. U razgovoru sa njom otkrivamo kako iz današnje perspektive izgleda taj, za ono vreme pionirski događaj i koji su dometi kasnije borbe za bolji položaj žena u društvu.

INTERVJU - Dr Sofija Trivunac, psihološkinja, o počecima feminističkog pokreta na prostoru bivše Jugoslavije i o sadašnjim dometima te borbe

Iskra koja je pokrenula žensku pobunu protiv agresivnog sveta

Ovih dana navršava se trideset godina od prvog feminističkog skupa, održanog u bivšoj Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata „Drug-ca žena“. Dr Sofija Trivunac bila je jedna od akterki tog skupa. U razgovoru sa njom otkrivamo kako iz današnje perspektive izgleda taj, za ono vreme pionirski događaj i koji su dometi kasnije borbe za bolji položaj žena u društvu.

Ovih dana navršava se trideset godina od prvog feminističkog skupa, održanog u bivšoj Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata „Drug-ca žena“. Dr Sofija Trivunac bila je jedna od akterki tog skupa. U razgovoru sa njom otkrivamo kako iz današnje perspektive izgleda taj, za ono vreme pionirski događaj i koji su dometi kasnije borbe za bolji položaj žena u društvu.

- Taj skup u Beogradu bio je inicijalna varnica koja je zaiskrila u to vreme, u mirnom i srećnom periodu bivše nam domovine. Slobodno smo putovali po svetu, imali kontakte sa značajnim intelektualcima i intelektualkama iz Evrope i sa jugoslovenskog prostora. Ideje su cirkulisale. Žarana Papić je radila magistarsku tezu o feminizmu. Ona je idejno strukturirala taj skup. Na ličnom planu, desilo se nešto što mi je pružalo odgovore, ili preciznije artikulisalo pitanja koja sam sama sebi postavljala, a koja nisu do tada imala legalitet u javnom diskursu. Zvanična politika je proklamovala rodnu ravnopravnost, ali svaka od nas je živela realnu egzistenciju i znala da smo od stvarne ravnopravnosti daleko. I pored znatnih socijalnih prava, obuhvaćenosti ženske populacije obrazovanjem, jednakosti pred zakonom... patrijarhat je bio vrlo živ i kontaminirao ženske živote. O tome se ćutalo. Moje uzbuđenje je tokom priprema skupa stalno raslo. Dolazila je iz Italije Dača Maraini, književnica. Otišla sam u Rim i napravila intervju sa njom.

Otići u Rim nije bio tada problem?

- Naravno da nije. Sela sam u avion i od svog novca otputovala. Posle mi je redakcija platila kartu, ali danas bi mlada novinarka to teško mogla da uradi. Sa Dačom Maraini sam napravila uzbudljiv tekst. U Beograd je sa njom došlo petnaestak italijanskih feministkinja levičarki. Sve su bile zainteresovane da upoznaju jugoslovenske feministkinje, iskustva samoupravnog socijalizma... Period od 1978. do početka devedesetih u razvoju feminizma kod nas sada vidim kao pun utopijskog naboja u najboljem smislu te reči. Angažman je bio volonterski. Imale smo svoje profesije, plate, bile u stanju da sledimo vlastite ideje. Tačno je da je reč o relativno uskom krugu intelektualki, ali ideje se uvek rađaju u krugu intelektualne elite, pa i one koje je partija afirmisala kao radničke nisu artikulisali radnici, nego intelektualci.

Jesu li one imale efekta u svim delovima Jugoslavije?

Energija koju je iznedrio taj skup počela je prosto da kvasa u različitim delovima Jugoslavije - u Zagrebu je formirana Ženska sekcija u Sociološkom društvu Hrvatske, u Ljubljani su artikulisane akademske rodno osetiljive discipline. Na univerzitetu u Sarajevu je delovala Nada Ler Sofronić, u Beogradu je u okviru Studentskog kulturnog centra formirana Feministička grupa „Žena i društvo“. Na Filozofskom fakultetu profesorka Vera Smiljanić inicirala je nekoliko istraživanja na temu polnih razlika; bilo je i televizijskih emisija. Mediji su dosta izveštavali o ženskim inicijativama. Ne treba smetnuti s uma da je prema feminizmu, kao i prema drugim - izmima vladao pravi odijum, i mnogi su me kritikovali zbog stavova u tekstovima. Tačno je da sam pisala tekstove sa feminističkim stavovima, ali nigde nisam rekla da sam feministkinja. Postojala je prećutna zabrana. Rekla bih da se tragovi te zabrane osećaju i danas. Obratite pažnju koliko žena, koje uostalom žive feminističku egzistenciju, ima potrebu da javno kaže „ja nisam feministkinja“. Devedesetih - zemlja se raspala, život je postajao iz dana u dan sve teži za žene, a kvasac potaknut tim skupom je bujao. Meni i danas izgleda neverovatno koliko je narastao ženski pokret, šta su sve inicirale i uradile feministkinje u najtežem razdoblju naših života.

Godine 1991. rekli ste mi u jednom intervjuu da odlazite iz zemlje, da vam vaš profesionalni rad, i uvid u politiku koja se vodi govore da dolaze mračna vremena. Imali ste malo dete i bili odlučni da nećete da ponavljate ratne priče svojih pretkinja. Često sam se devedesetih sećala vaših reči.

- Deset godina pre početka ratova na Balkanu opsedali su me prediktivni snovi. O tome sam i knjigu napisala. Videla sam jasno rat. Profesionalno sam kao psihološkinja radila na snovima. Kad sam prvi put na povratku sa letovanja, ugledala balvane, zgrabio me grč u utrobi. Bukvalno sam izgurala muža i decu iz ove zemlje. Otišli smo na Kipar, a da nisam tačno znala kako ćemo preživeti. Morala sam da pobegnem iz mraka koji se spustio na Balkan. Nisam mogla da dišem u Beogradu. Pritiskala su me ratna sećanja mojih baba, tetaka... Nisam htela da i moje dete prolazi kroz sve to. Čitav moj dotadašnji profesionalni rad bio je usmeren ka razumevanju i eliminaciji nasilja. U doktorskoj tezi sam se bavila prevencijom agresivnosti kod male dece. Model koji sam konstruisala je naišao na odobravanje, ideje su nalazile primenu. Nisam mogla da podnesem pomisao da sada muž i ja treba da učestvujemo u nekim ratovima.

Verovatno ipak nije bilo lako odlučiti se da odete?

Naravno, taj izbor je imao svoju cenu. Deset narednih godina me pratio „kompleks preživelog“. Ovo zlo ovde sam izbegla. Ali, ništa se ne može potpuno izbeći. U Americi sam profesionalno radila sa žrtvama rata. Moj profesionalni rad bio je i tamo fokusiran na posttraumatski sindrom. Radila sam sa ratnim veteranima, sa našim izbeglicama, sa silovanim ženama... Cela planeta je uronjena u konflikte i nasilje. Jednom rečju, iz vlastite kože se ne može umaći, nemate gde! Jedino što nam preostaje je da radimo na sebi, individualno i u grupama, da prepoznajemo i osnažujemo dobro i nalazimo načine da razarajuću agresiju eliminišemo. Samo dobre misli, dobra energija usrećuju i vraćaju nadu čoveku da je ljudska zajednica moguća i da sve neće otići u paramparčad. Treba se fokusirati na pozitivno kako bismo ga punili energijom i uvećavali.

Kažete da vas svi pitaju zašto ste se vratili iz Amerike kad ste već uspeli tamo da radite posao za koji ste kvalifikovani?

Zato što je ovo moja zemlja, što postoji nada da je ludilo devedesetih prošlo i što su ljudi sa dobrom profesionalnom energijom ovoj zemlji potrebni, a ja to imam. Žene sa kojima sam pre trideset godina sedela na skupu „Drug-ca žena“, i sve one koje su krenule njihovim tragom, jesu karika koja mi uliva nadu. One su sve vreme nosile baklju mira, negovale međusobne veze prijateljstva na Balkanu, podržavale se, suprotstavljale se mržnji i ludilu. Svoju misiju ovde vidim u radu sa ljudima kako bi se prvo očistili od preživljenog, onda psihički ojačali da bi sa dobrom energijom otvarali nove stranice u svojim životima. Promena je uvek moguća. Ovo su na sreću samo trzaji maskulinog agresivnog sveta kome polako ali sigurno otkucavaju poslednja zvona. Bez ženske pobune i feminizma svet ne bi imao perspektivu za život bez nasilja.

Protiv kulture mračnih lica

- U Americi sam imala priliku da upoznam i primenjujem u radu različite psihološke tehnike, a najbliže mojim terapeutskim uverenjima je stimulisanje pozitivnog mišljenja. Sa druge strane, u našoj kulturi mračnih lica, u kojoj vlada prezir prema ljudima koji se smeju, pozitivno mišljenje deluje nestvarno. Prvo moramo da se promenimo u glavi, jer bez toga ne možemo da promenimo ni svet oko sebe. Ovde je neophodno promeniti naočare kroz koje gledamo svet. Sećam se jednog putovanja vozom iz Budimpešte za Beograd 1998. kada su u kupeu sa mnom sedeli ljudi koje je vezivalo to da su u ratovima izgubili svoju decu i da pripadaju organizaciji koja pokušava da pronađe njihove grobove. Na jednoj usputnoj stanici čula se muzika - slavili su ispraćaj nekog mladića u vojsku. Pitala sam se da li je moguće posle svega što se u ovoj zemlji dogodilo, posle nesreća koje su pogodile tolike ljude, i moje saputnike, da ljudi još uvek proslavljaju odlazak u vojsku? Zar nisu ništa naučili iz ovih tragedija? Promena u svesti velikog broja ljudi, nažalost, još se nije zbila. Ako ne naučimo istorijsku lekciju, ako umesto kulture rata ne budemo promovisali kulturu mira, ostaćemo večiti ponavljači u istoriji, poručuje dr Sofija Trivunac.