Još bez instaliranih vetrenjača u Srbiji
Od obnovljivih izvora energije vetar se, do sada, jedini dokazao kao konkurentan energetski izvor. Proizvodnja vetrogeneratora u poslednjih 30 godina razvila se istom dinamikom kao i industrija računarske opreme, na šta su uticale energetske krize, smanjenje zaliha fosilnih goriva i zagađenje planete.
Zbog toga je cena turbina u poslednjih 20 godina u padu, a samim tim i cena električne energije dobijene od vetrenjača. Njihova prosečna cena u Evropi je između 2.000 i 3.000 evra, dok se u Srbiji kreće od 450 do 2.500 evra.
Brzina vetrova varira u Evropi. Najbolja mesta za farme vetrenjača su brdoviti predeli Irske, Britanije i Grčke, delovi južne Francuske, Španija i Kanarska ostrva gde vetrovi duvaju prosečnom brzinom 8-10 metara u sekundi. Ako se pogleda na kartu vetrova u Evropi primećuje se da u zapadnoj Danskoj duvaju brzinom oko 8 m/s, a u priobalnom području Nemačke 7,5 m/s. U ostalim delovima Evrope vetrovi su slabiji i njihova brzina opada udaljavajući se od mora ka unutrašnjosti. Brzina vetra uopšte veća je na otvorenom moru i u brdovitim predelima.
Svetski rekorder u korišćenju energije vetra za proizvodnju struje je Nemačka, koja sa novih 2.233 megavata, instalisanih prošle godine, sada ukupno koristi 20.622 megavata. To je gotovo polovina vetroenergetskih kapaciteta u Evropi, dok je Španija druga sa 11.615 megavata.
Ali, u pogledu odnosa izgrađenih vetrogeneratora prema površini zemlje prednjači Danska, gde je instalisana snaga 3.136 megavata, što čini 20 odsto u ukupnoj proizvodnji električne energije. Ta zemlja, štaviše, planira da 2020. čak polovinu energije dobija od vetra, zapisano je na internet-sajtu Ministarstva za energetiku danske vlade. Inače, potencijal Danska ima podjednako u kopnenim i morskim priobalnim vetrovima.
I dok se u svetu zahuktava proizvodnja turbina, Srbija se nalazi na početku. Samo se u stručnim časopisima može pročitati pretpostavka da se pet odsto od ukupnog energetskog potencijala Srbije nalazi u vetru. Da bi se to proverilo, Bojan Kovačić, v. d. direktora Agencije za energetsku efikasnost, kaže da će uskoro biti poznato koliki su stvarno naši potencijali.
– Na osnovu sporazuma sa Špancima, kompanija iz Madrida će u Srbiji postaviti merne uređaje, na visini od 50 metara u Negotinu, Titelu i Velikom Gradištu. Posle godinu dana istraživanja utvrdiće se na kojim lokacijama je nabolje izgraditi farmu vetrenjača.
U Srbiji još nema instalisanih vetrenjača ili farmi vetrenjača koje su priključene na elektroenergetski sistem. Postoji nekoliko manjih vetrogeneratora snage do 10 kilovata. Jedan od njih nalazi se u Bubanj-potoku i koristi se za privatne potrebe – ističe Bojan Kovačić.
Vetrenjače, naravno, nisu savršene. I kod njih se javljaju problemi u radu, a najveći je taj što se njihova proizvodnja struje ne može predvideti. Zbog toga udeo eolskih elektrana u elektroenergetskom sistemu ne sme biti veći od 10 odsto. Drugi problem, ne i manji, jeste buka koju stvaraju, a poteškoće nastaju i zbog ometanja elektromagnetnih talasa, mehaničkih vibracija i zauzimanja površine zemljišta. S tehnološkim razvojem ovi problemi se, međutim, već sada uspešno rešavaju.
Dejan Spalović
[objavljeno: 21.05.2007.]