Jauk duži od svih vozova

Kad bi se danas odjednom pokrenule sve kompozicije, svi vagoni i lokomotive, koje su proteklih decenija remontovale ruke radnika "Šinvoza", ne bi mogle da zagluše jauk u porodici Radoslava Stojanova, koga je smrt presekla pre nego što je stigla pravda koju je čekao. Radoslav će biti u petak sahranjen, a njegova ćerka Natalija pamtiće dok živi rečenicu iz poslednjeg razgovora sa tatom: "Žao mi je, mila, što nismo zajedno proslavili tvoj rođendan."
Smrt Radoslava Stojanova na protestu u Domu sindikata u Beogradu pre tri večeri pozledila je nezarasle rane još šest familija radnika, koje je propast zrenjaninskih fabrika "Šinvoz" i BEK oterala u smrt.

Lukićevo, u četvrtak, Svetosavska ulica, ovde je kuća Dragana Perića. Nedovršena fasada, na zidu umrlica. Datum smrti: 31. avgust 2007. godine. Ubeležen i sat smrti: bilo je tačno 15 časova.

• Dragan je umirao sa fabrikom - pričaju njegove komšije. - A, kada je bilo izvesno da neće moći da vrati kredit banci za školovanje sinova, presudio je sebi.

Nema kod kuće Draganovih sinova. Nikola i Nebojša ne mogu da podnesu život među zidovima koji su krili nemogućnost njihovog tate da premosti jaz između želja i stvarnosti. Toliko je dao svom "Šinvozu", a on mu vratio prazna obećanja.

Iza kuće, na terasi - sto i tri stolice. Za njega i sinove. I, flaša soka, nenačeta.
Nekoliko desetina metara uz ulicu, kuća Milije Jovanovića. U "Šinvozu" uknjižio je 22 godine staža. I, ubio se kada je počela agonija fabrike i ljudi, krajem decembra 2005. godine. Imao je 42 godine.

Na pragu, dočekuje nas supruga Snežana sa dečakom u naručju:

• Ovo je Milorad, Milijin i moj sin. Rodio se u danu kad je Milija sahranjen - priča Snežana. - Žao mi je... Dete ga nije upamtilo. Eto, i radost i tuga u istom danu, u samo dva sata tog 24. decembra. Porodila sam se u 11 časova, Miliju su sahranili dva sata kasnije.

Snežanina mama, Borka Ćirković, priča:

• Milija se radovao prinovi. Ali, primetila sam da se poslednjih dana pred Snežanin porođaj ućutao, zabrinuo. Nisam ga takvog pre nikad videla. A, sve je jadnik pripremio za dete: odeću, povoj. Čak i piće da se počaste svi koji dođu.

Teško je bilo Snežani da sa sinom iz porodilišta dođe kući a da ih ne dočeka Milija. I sad joj je, kaže, teško.

• To se ne zaboravlja, to boli - veli ova danas samohrana majka. - I stalno razmišljam, zašto se nikad nije požalio da ima problema u fabrici? Bio je brižan suprug, pažljiv. Možda nije želeo da me u trudnoći opterećuje.

Putujemo, kasnije, u Sečanj, na 30 kilometara od Zrenjanina. Ovde žive najbliža familija Dušana Živanovića. Ovaj radnik "Šinvoza" (37 godina) ubio se 12. jula 2007. godine, samo nekoliko meseci pre nego što će ispuniti staž za penziju. Dočekuju nas Dušanov brat Jovo i snaja Marija, postavili i posluženje, valjda je takav red.

• Nikada neću moći da ga prežalim - govori Jovo. - Bio je, to svi znaju, častan i čestit čovek, vredan radnik. Nije mogao da preživi to što je, odjednom, ostao bez dinara u džepu. Uvek je želeo da bude svoj, a nikom na teretu.

Živanovići pričaju da Dušan mesecima pre nego što će odlučiti da digne ruku na sebe u "Šinvozu" nije primao ni dinara.

• Nama se nije žalio - govore oni. - Ali jeste drugima. Tek kada se dogodila naša tragedija, saznali smo o tome. Govorio je: ovakav život ne mogu da podnesem, ostalo mi je samo da se ubijem. E, da smo znali, možda smo mogli nešto i da učinimo.

Dušan je živeo sam, odavno su Živanovići u Sečanj izbegli sa Kosmeta, a zbog svega što ga je kroz život pratilo, a pogotovo propast fabrike, nije razmišljao da formira porodicu.

• Našla sam ga u popodnevnim satima, kad sam se vratila s posla. Udarila sam u njegovo telo u hodniku kuće u kojoj je živeo - seća se snaja njihovog strašnog Petrovdana.

• Pre nego što sam ušla u kuću, gledam kako je sredio vinovu lozu i cveće.

• Ma, bio je po svemu uzor, mnogima, pa i nama.

Jovo Živanović, u grču, priča kakvi su bili poslednji meseci života njegovog brata u "Šinvozu".

• Ukinuli su im sve, prevoz, niotkud dinara. Putovao je, snalazio se kako je znao, često je pešačio svih 30 kilometara. Verujem, to mu nije teško padalo, ali jeste to da posle toliko godina koje je ostavio u fabrici dospe da mora da pozajmi. To je, za domaćinske sinove, najteže. To je kao smrt. I naš Duda, izabrao je - smrt.

Posmrtnina

Sindikat "Šinvoza" u četvrtak po podne odneo je porodici Dragoslava Stojanova troškove za sahranu. Iako još nisu stigli ni rezultati obdukcije sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, sahrana preminulog radnika biće u petak na Temerinskom groblju u Zrenjaninu u 14 časova.

Straže

U "Šinvozu" su i u četvrtak radnici stražarili. Nadaju se da će pravda biti zadovoljena i da će stići rešenje koje ukida isfabrikovani stečaj, a odgovorni dospeti na optuženičke klupe.

**Radovan Gaborov umro na ulazu fabrike
Presudio mu i očaj
**
Mesar u klanici “Bek”, Radovan Gaborov, umro je u 54 godini - na fabričkoj kapiji, gde je danonoćno dežurao za dnevnicu od 20 i 30 dinara.

• Prvo su mu davali ovaj novac za autobusku kartu. Ali, on je išao pešice, kako bi uštedeo i kupio hleb, koji nam je postao glavna namirnica... Onda mu nisu davali ni te pare... Oboje smo bili očajni. Pokušavali smo bar da spasemo dete trauma i stresova koji su nas svakodnevno mučili - priča Aranka (52), supruga pokojnog mesara Radovana Gaborava, koja sa sinom Danijelom (13), živi u zrenjaninskom naselju "Šumica", u oronuloj i zapuštenoj porodičnoj kući.

I ona je bila zaposlena u Bek-u, a posle dve decenije rada u teškim klaničkim uslovima, koji su ostavili vidnog traga na njeno zdravlje, zajedno sa suprugom bukvalno se našla na ulici.

Kada je ostao bez dinara, Radovan nije znao šta da radi. Zbog stečaja, nisu mu isplaćivali ni naknadu za autobusku kartu. Aranka je sakupila sve stare porodične stvari i počela da iznosi na pijacu, kako bi prodajom došla do neke pare.

• Ali, nismo imali rešenje. Zapadali smo u sve dublju krizu, gomilali dugove zbog neplaćanja računa za komunalne usluge. Danima smo gladovali... Počeli smo i da se svađamo, a Radovan je sve to teško podnosio. Onda su mi jednog jutra javili da je umro na poslu. Jednostavno - srušio se na fabričkoj kapiji i na mestu ostao mrtav - priča Aranka.

Nije imala ni jedan dinar u kući, niti način kako da obavi sahranu. Gradsko pogrebno preduzeće sahranilo je Radovana Gaborova "na veresiju" - uz obećanje nadležnih iz Bek-a da će oni snositi troškove sahrane. Posle nekoliko meseci, Aranka je dobila opomenu pred tužbu!? Jer, niko nije platio sahranu njenog supruga, uzornog oca, poštenog radnika i vrhunskog mesara!

**Dragica simić presudila sebi u garderobi
Otkaz na konopcu
**
Crne sudbine pojedinih zrenjaninskih radnika podsetile su na to kako je javnost potreslo samoubistvo Dragice Simić, udarnice Fabrike auto-delova FAD. Ova pedesetogodišnja metalostrugarka, saznavši da će dobiti otkaz i pored činjenice da je najbolji radnik firme, obesila se 10. aprila 2006.

Simićeva je prekratila sebi muke obesivši se o radijatorske cevi u fabričkoj garderobi. Bila je mašinski tehničar, a 28 godina je u FAD-u radila kao metalostrugar. Omču oko vrata zateglo joj je gorko saznanje da će i ona, zajedno sa još 190 kolega, završiti kao tehnološki višak. Desilo se to ubrzo posle prodaje tačno 50,06 odsto akcija FAD-a beogradskoj firmi ITH i još nekim učesnicima u tom poslu.

Tadašnji i sadašnji generalni direktor FAD-a Dragiša Ristić odbio je da daje izjave za medije, a novinarima je najstrože zabranio ulazak u fabriku. Radnici su nam o crnoj sudbini njihove koleginice govorili u potaji, i sami strepeći od otkaza.

• Dragica je samoubistvo nagoveštavala direkciji i kolegama danima unapred. Na dan kad se obesila, došla je na posao ranije, želeći da porazgovara sa šefovima. Nadala se da će je usled njene teške životne situacije (kći Marija na studijama, sin Marko nezaposlen, muž teško bolestan) izbrisati sa spiska tehnološkog viška. Molila je da je ne otpuste, barem dok joj kći ne završi školu, ali, uzalud. Njeno preklinjanje šefovi nisu shvatali ozbiljno. Umesto bilo kakvog obećanja, uručili su joj rešenje o prinudnom godišnjem odmoru, a to je u FAD-u značilo da ubrzo sledi i otkaz - tvrde Dragičini prijatelji.

Nekoliko dana pre tragičnog i tužnog događaja, Dragica je prošvercovala pored obezbeđenje pola litra rakije za drugare, a za sebe je iz torbe izvadila konopac.

• Popijte za moju dušu. Ovim konopcem ću sebi prekratiti muke - rekla im je Dragica.

**Radnički Kragujevac posrće zbog agonije "Zastave"
Gore od piralena
**
Otpuštanja, spiskovi za tehnološke viškove, štrajkovi glađu i protesti obeležili su poslednjih petnaestak godina. posebno u radničkom Kragujevcu. Tranzicija je dostigla kulminaciju letos, kada je rasformirana specifična firma "Zastava zapošljavanje i obrazovanje". Bez posla je ostalo i poslednjih 4.412 radnika.

Nekadašnja "Zastava" brojala je gotovo 40.000 zaposlenih,trenutno radi oko 9.000 njih. Najpre je uz otpremnine ovu fabriku napustilo oko 14.000 radnika. Formiran je i ZZO gde je na spisku, odnosno svojevrsnom birou za zapošljavanje, bilo 9.500 prekobrojnih. U međuvremenu su mnogi od njih otišli u penziju,neki su se snašli za novi posao, neki umrli.

• Ostali su uglavnom oni koji nisu imali kud. Dobili su otpremnine, ali prave posledice ovoga tek se očekuju. Kada potroše pare od otpremnina, a to će se desiti uskoro, možemo očekivati pravu socijalnu bombu - kaže predsednik Gradskog odbora Sindikata metalaca u Kragujevcu Goran Milić.

On podseća i na pogubne posledice štrajkova glađu po zdravlje mnogih radnika, a posebno na tešku sudbinu onih koji su posle NATO bombardovanja radili na raščišćavanju fabričkih hala.Piralensko ulje, koje se izlilo iz transformatora u "Zastavi" nakon bombardovanja, samo je čekalo žrtve. Reč je o kancerogenom ulju, čija je upotreba u svetu odavno zabranjena. Veliki broj radnika, posle bombardovanja, dobrovoljno učestvovao u raščišćavanju i obnovi fabrike. Njih oko dve stotine, ipak je izbačeno iz fabrike i došlo na ZZO. Veliki broj njih je preminuo, uglavnom od kancera.

Dušan Pavlović (61) žrtva tranzicije u kolubarskom okrugu
Bekstvo iz nemaštine

Dušan Pavlović (61), iz Valjeva, nekadašnji radnik propale fabrike nameštaja "Stefil", prvi je, i zasada jedini, platio glavom tranziciju u šest opština Kolubarskog okruga.
Očajan što nije mogao da dobije zasluženu penziju, pošto firma u kojoj je radio nije platila doprinose za pet godina staža, Dušan se ubio. Popio je veću količinu lekova za smirenje i - otišao sa ovoga sveta.

Beživotno telo uoči pravoslavnog Božića prošle godine pronašla je bivša Dušanova supruga. U stanu u Pantićevoj ulici u Valjevu, nesrećni čovek je kao podstanar živeo sa 29-godišnjim sinom, dugogodišnjim pacijentom neuropsihijatrijskog odeljenju Zdravstvenog centra u Valjevu.

• Duže vreme Dušan je govorio da će da digne ruku na sebe, jer više nije mogao da trpi nepravdu, bedu i bolest sina. Bio je duboko razočaran u društvo, psihički je popustio, ubila ga je neizmerna tuga - pričala je neposredno posle tragedije njegova bivša supruga.

• U fabrici "Stefil" radio je 40 godina i 31 dan, ali je firma propala. Zbog toga pune tri godine nije imao posla ni plate. Uzeo je radnu knjižicu ubeđen da je stekao uslov za penziju. Želeo je da bar novcem od penzije pomogne bolesnom sinu.

Međutim, u Penzionom fondu rekli su mu da "Stefil" nije uplatio poreze i doprinose za pet godina. Regulisali su tri godine koje su mu nedostajale. Međutim, bivša firma nije želela da uplati i za preostale dve. Tako je Dušan ostao i bez penzije.

Pomoći nije bilo ni iz Centra za socijalni rad u Valjevu, iako su Dušan i njegov bolesni sin živeli od svega 6.000 dinara mesečno. Toliko je, naime, kao pomoć, dobijao mlađi Pavlović.

Jadničak nije dočekao ni presudu za zaostale plate, zbog čega je, kao i mnogi bivši zaposleni, tužio firmu koja je u bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu slovila za jednog od značajnih proizvođača nameštaja i kartonske ambalaže.

Vlasnik "Šinvoza" nije samo zrenjaninsku firmu doveo do ruba propasti
"Jugopapir" već drhti

Vlasnik zrenjaninskog "Šinvoza" Nebojša Ivković nije samo to preduzeće doveo do ivice propasti. Na to ukazuju i bivši mali akcionari beogradskog preduzeća "Jugopapir". Ivković je tu firmu krajem januara 2004. godine pazario za nešto više od milion evra, i to na šest rata.

"Jugopapir" je, takođe, jedan od najvećih poverilaca "Šinvoza". Početna cena za "Jugopapir" bila je 18 miliona dinara, iako se, prema tvrdnjama akcionara, kapital procenjivao na čak 18 puta veću sumu.

• Ivković je kao imovinu firme dobio 11.000 kvadratnih metara prostora na Obilićevom vencu, što je veoma atraktivna lokacija, a treba podsetiti i na još 2.000 kvadrata magacina na Čukarici - kaže jedan od nekadašnjih akcionara. - Dovoljan je samo taj prostor i eto dobrog binzisa.

Kako nam je objasnio jedan od malih akcionara, Ivković im je godinama bio komšija, jer njegova privatna firma, koja se bavi i špedicijom, radi na jednom od spratova u zgradi na Obilićevom vencu. Metodom "mic po mic", postao je kupac 60 odsto kapitala, da bi postepeno ucenjivačkom dokapitalizacijom došao do stopostotnog vlasništva nad "Jugopapirom".

Bomba za licitaciju

Uoči licitacije za "Jugopapir", koja je održana krajem januara 2004. godine, stigla je dojava o podmetnutoj bombi u zgradi gde se održavala prodaje.

Tada je bilo čak govora da je neko namerno lažno prijavio, jer se za "Jugopapir" prijavilo čak petoro kupaca.

**Autori: M. Marković, Sl. Pašić, M. Bošnjak, B. Puzović, M. Luković, A. B. M.