Имућни и немоћни

Кина, некад земља уравниловке, постаје земља све већих социјалних разлика. На једној страни су милионери, од којих су неки почели да купују хеликоптере за бржа пословна путовања, а на другој сто милиона сељака на ивици биолошке егзистенције, са дневним дохотком мањим од једног долара. Између ова два пола је просек: домаћи бруто продукт од 1090 долара по становнику.

Нема више „казана за пиринач”. То је кинески израз за егалитаризам, преузет из Маовог ратног комунизма, кад су следовања пиринча била иста за једнаке стомаке. Увећани јаз између богатих и сиромашних, који је последица високог, али неравномерног, раста либералне тржишне привреде, за Централни комитет КП Кине је једно од три алармантна питања са могућим тешким политичким последицама. Друга два алармантна питања су корупција и незапосленост, посебно на селу.

Једнима су околности, а не само способности, омогућиле да боље зараде. Они из заосталијих провинција су објективно у тежој ситуацији, понекад и немоћни да своју позицију измене. Зато се не говори само о разликама између богатих и сиромашних него и између имућних и немоћних.

Кинеска академија друштвених наука сачинила је, и ових дана објавила, „плаву књигу” под насловом „Анализа и предвиђање социјалне ситуације у Кини у 2004. и 2005. години”. Поредећи стање у својој земљи са искуствима других, кинески научници процењују да је Кина на прекретници и да ће имати специфичан циклус раста док не увећа бруто национални продукт до три хиљаде долара по становнику.

Они виде седам специфичности најмногољудније земље које многи други у сличним фазама развоја нису имали.

Кина, прво, још има огроман број сељака, па у следећих 15 година може да очекује и, уз бржу урбанизацију села, прилив од сто милиона људи у градове (Кина има двадесет градова са преко пет милиона и сто градова са милион становника). Друго, још брже ће се увећавати материјална разлика између градског и сеоског становништва. До пре десетак година доходак становника у граду био је двоструко већи од дохотка сељака, а сада се у граду живи три пута боље него на селу.

Трећа специфичност је још бржи раст незапослених, а четврта повећање броја становника старијих од 60 година који немају социјалну заштиту (Пензиони фондови некад су припадали предузећима, а тек однедавно су централизовани на нивоу општина, градова или провинција. Кад државно предузеће банкротира, што је честа појава, запослени губе посао, а пензионери губе пензије).

Пету специфичност Кине, према „плавој књизи”, чини, у поређењу с другима, и даље огроман број сиромашних – оних сто милиона са дохотком мањим од једног долара дневно – иако је реформа уздигла 400 милиона људи изнад те границе (према мерилима и подацима Светске банке). Имућни живе осам до десет пута боље од немоћних, али се живот најсиромашнијих у поређењу за животом око 300.000 доларских милионера (податак из листа „Чајна дејли”) ни по чему не може поредити.

Шеста и седма специфичност Кине су негде између жеља и реалног стања. За складнији развој нужни су развијенији политички систем и мирно окружење и боља сарадња са суседима.

Пекиншке агенције за истраживање јавног мњења откривају да је 60 одсто Кинеза „углавном задовољно” учинком реформе. Најзадовољнији су (преко 70 одсто) припадници нове средње класе, односно образовано градско становништво са месечним породичним приходима изнад 600 долара, а незадовољни су незапослени и они чији је месечни породични доходак испод сто долара. Нису задовољни ни многи млађи људи – између 25 и 40 година – због стреса и неизвесности на радном месту.

Сељаци су направили изненађење: иако живе много теже него становници градова, преко 70 одсто њих тврди да су „срећни”. „Не знају колико су јадни” – саркастичан је био један коментатор. Не сасвим, кажу истраживачи. Сељаци се пореде са комшијама на селу, о животу у градовима немају јасне представе.

Али несумњиво наслућују да је тај живот бољи. Иначе не би опседали градове у потрази за бољом зарадом. И не би демонстрирали.