Htela sam da podstaknem ljude da se zamisle nad slikama

Milica Ružičić o svojoj izložbi u Likovnoj galeriji KCB

Beograd - Iran, Teheran 2007 - policijska brutalnost prema kriminalcu niskog ranga koji se tereti za optužbe u vezi sa alkoholom i prodajom satelitskih antena. Bangladeš, 2007 - bezbednosne agencije često uznemiravaju privode i muče novinare uprkos stalnim internacionalnim protestima. Tibet, Lasa 2008 - policija hapsi tibetanskog sveštenika. Danska, Kopenhagen 2009 - protest građana kao reakcija na samit UN o klimatskim promenama. Nemačka, Heligendam 2007 - protesti protiv samita G-8. Član specijalnih jedinica protiv nereda je pokazao hladnokrvnu brutalnost prema mladoj devojci tokom hapšenja.

Ovo su samo neki segmenti objašnjenja ispod 16 slika malog formata Milice Ružičić rađenih u tehnici akril na platnu koje predstavljaju presek scena policijskog nasilja na globalnom nivou u poslednjih pet godina. Kontekst u samim slikama je izostavljen.

- Ta slika je ključna za čitanje jer se bavi pričom iz našeg lokalnog konteksta - o upornoj borbi radnika „Jugoremedije" za svoju fabriku. Nakon godina muka i različitih sukoba radnici ove fabrike lekova su uspeli da se izbore za svoja prava i predstavljaju jedini pozitivan primer u Srbiji u tom smislu - objašnjava Milica Ružičić na početku razgovora za naš list.

* Ovde je svaka slika jedna priča, a najveća prikazuje klinč između tri grupe ljudi. Zbog čega ste ovekovečili baš tu situaciju?

• U velikoj slici je scena gde su akteri radnici fabrike Jugoremedija, policajci i privatno obezbeđenje tadašnjeg vlasnika Jovice Stefanovića Ninija koji je nedavno uhapšen. Sa svojim privatnim obezbeđenjem pokušao je da isprovocira sukob kako bi došla policija i izbacila radnike iz fabrike, koji su njeni suvlasnici. S tim u vezi nije baš najjasnije kako je policija odabrala stranu u tom sukobu. Ceo taj klinč je zbog toga upitan.

* Prizor na najvećoj slici deluje kao pozorišna scena, a delo je postavljeno i opremljeno kao da je stiglo iz Luvra. Sa kojim ciljem?

• Kad sam krenula da razvijam koncepciju vodila sam se iskustvom slike kako je mi percipiramo i zbog toga izabrala dve pozicije - mali građanski format koji ljudi kupuju i veliki muzejski format na kojima su obično predstavljene istorijske scene. Pošla sam od toga da se vesti iz novina i sa interneta brzo potroše i zaborave. To nisu stvari koje mi ne vidimo, to su informacije kojima smo zatrpani. Poželela sam zbog toga da te slike konzerviram, stavim ih na platno, koje je trajan medij, nešto što ljudi čuvaju vekovima ili bar godinama. Iz tog razloga priča o Jugoremediji je važna jer ta slika ima za cilj da događaj na njoj učini istorijskim. Tako je i uramljena i predstavljena. Ja želim da od tih zbivanja napravim nešto što će biti zapisano makar u istoriji umetnosti, ako već ne u zvaničnoj istoriji. Osim toga što predstavlja primer uporne radničke borbe s pozitivnim ishodom, ovaj događaj je i neka vrsta nade u mogućnost dobrog razrešenja.

*** Slika ostavlja utisak na različite reference iz istorije umetnosti. Pretpostavljam da ste se ugledali na grupne potrete i istorijske scene starih majstora. Ako je tako ko vam je od njih bio najinspirativniji?
**

• Subjektivno sam privržena Rembrantu pa sam najviše gledala njegovu „Noćnu stražu" koja je isto tako zanimljiva jer je grupni portret tadašnje milicije, o čemu je Piter Grinenvej napravio zanimljiv film. Da li je na tom platnu u stvari zabeleženo ubistvo nekog kapetana, ko je krivac na toj slici. Postoji niz zapleta u čitanju tog dela. U tom smislu sam se „savetovala" s Rembrantom, pokušala da prenesem njegovo svetlo, da se vodim njegovim načinima proizvodnje dinamike i dramatike.

* A na slikama malih formata?

• Na njima sam se bavila policijskim nasiljem u svetu na protestima.. Ali tema izložbe se ne bavi time da je policija uzročnik i provokator nasilja. Policija ga samo sprovodi u delo, poštuje naređenja, zaposleni u njoj dobijaju platu. Ako je njihov posao da prebijaju građane postavlja se pitanje čiji je to onda interes - da li države, kapitalista, velikih tajkuna i sl. Htela sam da preispitam te pozicije moći i pokrenem ljude da se zamisle nad tim slikama.

Zatvorenici kao sponzori

Sva platna na kojima su slike rađene proizvedena su u Kazneno-popravnom zavodu Sombor a pravili su ih zatvorenici, kaže Milica Ružičić i pojašnjava: „Naletela sam na njihova platna i iskoristila to kao deo koncepta za izložbu jer i to predstavlja jedan odnos policije i zatvorenih građana. Smatram da su i zatvorenici uložili svoj besplatan rad u izgradnju moje izložbe. Za daleko povoljniju cenu sam uspela da kupim platna, tako da su mi oni sponzori. Bar ih ja tako vidim."
**
Art profil: Milica Ružičić**

Rođena je 1979. u Beogradu, gde je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Mrđana Bajića. Jedna je od osnivačica inicijative umetnika Dez.org, prostora koji vode umetnici Muzej u Brankovoj 19, a učestvovala je i u Grupi za logističku podršku organizovanja tribina „Razgovori o anarhizmu" u DOB. Dobitnica je nagrade „Mangelos"(2004), a od 2009. predaje na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti. Učestvovala je na više od 40 izložbi u zemlji i inostranstvu kao i u brojnim međunarodnim radionicama. Peva u pank bendu „The Cruellas".

Bez bola... opušteno

Postavku izložbe čini i vitrina sa kutijama lekova za smirenje i protiv bolova kao i reklamama za njih - „Nema vremena za bol" i „Bez bola ...opušteno" - Milica Ružičić objašnjava da je iz široke palete proizvoda Jugoremedije izabrala baš te jer je želela da razbije mračan ton izložbe i napravi mali ironični zaokret prema svemu. Izabrani medikamenti ublažavaju bol i deluju na smirenje, te su na taj način neka vrsta tretmana nakon preživljenog nasilja.