Građani u usisivaču
Kako veliki brat postaje sve veći
GRAĐANI U USISIVAČU
Ista tehnologija koja je dovela do eksplozija komunikacija omogućila je i rutinsko zvanično zalaženje u privatne živote.
Las Vegas je najposećeniji grad Amerike: svakodnevno ga pohodi oko 300.000 turista koji tamo u proseku provedu četiri dana. U kocki i svakovrsnoj zabavi koja ne mora uvek da bude poročna, ali je malo verovatno da je sva u vrlinama.
"Ono što se događa u Las Vegasu ostaje u Las Vegasu", marketinška je parola tamošnje industrije koja gostima sugeriše da mogu da se i opuste i raspuste, jer, eto, sve će proteći u strogoj diskreciji.
To se, međutim, kako je u izuzetno velikom istraživačkom članku u nedelju predočio "Vašington post", ne odnosi na goste koji su tamo boravili između 21. decembra 2003. i 10. januara 2004. godine. Tih nekoliko miliona posetilaca bili su predmet posebne, izuzetno detaljne, pažnje američkih bezbednosnih agencija, pre svega Federalnog istražnog biroa (FBI). U njegove kompjutere tih dana su pohranjeni podaci o svakom ko je u tom periodu sleteo na tamošnje aerodrome, boravio u hotelu, iznajmio auto, surfovao Internetom, upotrebio svoju platnu karticu ili deponovao ček... Sve to je detaljno prikupljano i pročešljavano u nameri da se otkriju teroristi, eventualni jataci i saradnici.
Povod je bila tajna informacija da se sprema teroristički napad na taj grad. Pokazala se lažnom. Svi su, međutim, bili sumnjivi. Pošto je sumnja bila neosnovana, logično bi bilo da se ta džinovska zbirka dosijea o nedužnim građanima uništi, kao nebitna za svrhu zbog koje je formirana. Ali, po novim pravilima, to se čuva na neodređeno vreme i na raspolaganju je svim relevantnim bezbednosnim službama SAD, kojih nije malo...
Članak prestoničkog dnevnika ponovo je skrenuo pažnju na bezbednosnu paranoju koja je u Americi zavladala posle 11. septembra 2001, kada je bila meta najspektakularnijeg terorističkog napada u istoriji i na činjenicu da Orvelov "veliki brat" postaje sve veći - ne samo u Americi.
Amerika je, ipak, najrečitiji primer. Tamo je upravo u toku debata o novim propisima za prisluškivanje koji će firme koje pružaju usluge Interneta, pa čak i univerzitete i biblioteke, obavezivati da svoje kompjuterske mreže preudese tako da nadležnim organima olakšaju da, na osnovu sudskih naloga, zaviruju u njihove baze podataka o korisnicima i njihovim aktivnostima.
Novi propisi bi trebalo da stupe na snagu u maju 2007. godine. Protivnici novih mera, pored starih argumenata po kojima je to novi udar na građanska prava i slobode, iznose i jedan novi: ko će to da plati. Procena je da bi ukupan račun intervencija na računarskim mrežama da bi se ostavila pogodnija "vrata za zavirivanje" od dosadašnjih iznosio oko sedam milijardi dolara.
Strahuje se takođe da bi to moglo i da zaustavi tehnološki razvoj Interneta, koji je dosad napredovao upravo zato što njegova poboljšanja nisu bila regulisana nikakvim zakonskim obavezama.
Istovremeno, na drugom koloseku, u Kongresu, završnicu debate pred glasanje o dopunama nekih odredbi "Patriotskog zakona" - kojim su, neposredno posle 11. septembra 2001, vlastima znatno proširena prava da uhode, hapse i proteruju sve one koji imaju neke veze s terorističkim aktivnostima, ali i da od nadležnih komercijalnih organizacija traže uvid u finansijske transakcije, telefonske razgovore, elektronsku poštu i druge lične informacije - prate sudska osporavanja ustavnosti pojedinih mera koje koristi pre svega FBI.
Reč je prvenstveno o tajnim nalozima, takozvanim "pismima nacionalne bezbednosti" kojima se, bez sudske overe, od internet-provajdera i drugih organizacija (biblioteke, banke...) traže podaci o korisnicima, a da pri tom oni koji su predmet ove "istrage" ne smeju da budu obaveštavani o ovoj vrsti "pažnje" koja im se ukazuje.
Dva okružna suda su prošle godine neka od ovih ovlašćenja proglasila neustavnim, "ekstremnim i nedemokratskim", a krajem prošle nedelje tročlano federalno žalbeno veće je počelo razmatranje argumenata vlasti protiv ovih presuda, u čemu, kao veoma zainteresovani akter, učestvuje i poznata Američka unija za građanska prava (ACLU). Nije, međutim, samo Amerika u vestima zbog učestalog, zvaničnog i rutinskog zalaženja u sferu privatnog svojih građana. Primera da su personalni računari, u eri Interneta, sve manje personalni, ima i sa ove strane Atlantika.
U Velikoj Britaniji internet-provajderi još od 2003, po "dobrovoljnom kodeksu postupanja", imaju obavezu da godinu dana čuvaju elektronsku dokumentaciju o aktivnostima svojih korisnika - koje su sajtove posećivali, kome su slali i od koga primali elektronsku poštu... Tu "dobrovoljnost" pratilo je upozorenje da će, ako je se ne pridržavaju, to postati zakonska obaveza.
EU planira da na celom svom prostoru internet-posrednike takođe obaveže da sve ove podatke čuvaju godinu dana, opet s obrazloženjem da je reč o borbi protiv terorizma.
Savet Evrope je svoju konvenciju o "sajber kriminalu", koja takođe omogućava da se nadgleda saobraćaj kompjuterskih mreža, a u čijoj izradi je veoma aktivno učestvovala i SAD, donela još 2003.
Suština svih ovih mera i strahova o ugrožavanju građanskih sloboda i privatnosti jeste u tome što je ista tehnologija koja je omogućila globalnu eksploziju komunikacija omogućila i da se zaviruje u njihov sadržaj. Svaki kompjuter, u momentu kad ostvari internet-vezu, predstavlja, manje-više, otvorenu knjigu, u koju mogu da zaviruju i nepoželjne oči.
Ono što se zapravo događa, to je da razne službe bezbednosti, pri čemu su američke najmoćnije i najsveobuhvatnije, jednostavno "usisavaju" veliku količinu podataka iz internet-komunikacija, ne praveći pri tom razliku između stvarnih i potencijalnih kriminalaca i terorista i građana koji poštuju zakon. Moćni kompjuteri potom pristupaju "rudarenju podataka" - iz ogromne količine informativne jalovine izdvaja se poneko zrnce korisne bezbednosne informacije.
Bezbednosne agencije, pri tom, tvrde da ne zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja, ali čini se da su više u pravu oni koji tvrde da su zloupotreba - sama njihova ovlašćenja.
M. Mišić