Генетски код непроменљив

ЕКСКЛУЗИВНО: ВРХУНСКО ПРИЗНАЊЕ НАШЕМ НАУЧНИКУ

Генетски код непроменљив

Професор Милоје Ракочевић три деценије тврди да је генетски код исти од самог почетка, што му је недавно признао најугледнији биолошки часопис у свету Генетски код, једини услов за настанак и одржање живота, од искона је јединствен и непроменљив.

С тим уверењем и таквим убеђењем, Милоје Ракочевић, професор хемије на Нишком универзитету, губио је научне битке, а на крају је добио – рат. Тврдоглава упорност се исплатила: ових дана то је, посредно, признао најугледнији биолошки часопис у свету (Journal of Theoretical Bilogy), објавивши му научни чланак „Хармонијска структура генетског кода”. Куд ћете веће признање за уложени труд и гору опомену за „неверне Томе”.

Домаћи научници готово три деценије нису хтели да га слушају, страни су сумњичаво вртели главом. Да је на ваљаном трагу од првих теоријских корака показали су, међутим, и други познати међународни часописи, као „Биосистеми” (издавач, такође, цењени „Елзевир”), који му је штампао рад „Генетски код је детерминисан златним пресеком”. Први и једини до сада с таквом претпоставком.

По чему је генетски код јединствен и потпун? Које су главне научне последице такве претпоставке?

– Познато је да су гени свега живог, од бактерије до човека, састављени од само четири молекула из којих се, као из једне четворословне „азбуке” исписују трословне „речи” – кодони. Другу кодну „азбуку” чини скуп од 20 аминокиселина, од којих су начињени протеини свих организама. Суштина процеса кодирања је у томе што се успоставља (хемијска) веза између речи једне азбуке (кодона) и слова друге азбуке (аминокиселина). При томе 61 кодон има аминокиселинско значење, док преостала три кодона, тзв. „стоп” сигнали, означавају крај у синтези протеина да се они не би протезали у бесконачност.

И са 61 кодоном јасно је да је синонимија неминовност, па и више кодона могу имати исто значење, то јест кодирати исти аминокиселински молекул. Све ово су експерименталне чињенице, али је кључно питање: Да ли је то тако било од самог почетка, од настанка живота? Могућа су два одговора: да није и да јесте. Ово друго је та моја потпуно нова хипотеза – генетски код је јединствен и потпун од самог почетка.

Јединственост и комплетност генетског кода постаје очигледна кад се открије да је природа изабрала прве могуће аминокиселинске молекуле, с гледишта отворености угљоводоничног низа, полуцикличности и цикличности и могућег рачвања угљоводоничног ланца.

Откуда то да је он одређен (детерминисан) најбољом могућом пропорцијом – златним пресеком?

– Та чињеница, такође, иде у прилог хипотези о комплетном генетском коду. Тешко је, наиме, поверовати да је код најпре био хаотичан, а онда изненада постао најбоље могуће уређен, чак детерминисан најбољом могућом пропорцијом. Доказе за то дао сам у свом претходном раду, објављеном пре шест година.

И даље сте „усамљени јахач” кад говорите да се генетски код једино мењао пре биолошке еволуције, да је постао непроменљив већ на почетку настанка живота?

– Може се тако рећи јер је, заиста, и дан-данас преовлађујуће мишљење у науци да је у почетку генетски код био једноставнији, а касније је еволуирао ка све сложенијем. Наводно, у почетку је било свега седам-осам аминокиселина, па десет, петнаест и, коначно, код је „замрзнут” на 20 аминокиселинских молекула. Током тридесет година моје (усамљено) мишљење је било другачије – генетски код је неминовно од самог почетка морао бити комплетан, потпун, са свим својим чиниоцима, јер је једино такав могао бити услов (и узрочник) настанка живота.

Да ли је биолошка еволуција на Земљи само једна од могућности које су постојале? Значи ли то да је она могла да крене и друкчијом стазом?

– Не, нема друге стазе, то је кључно у мојој теорији. Једини генетски код који је могућ било где у космосу јесте овај који знамо. Погледајте мудрост природе у чину избора молекула градитеља генетског кода. При томе треба знати да све аминокиселине имају исту „главу”, па се избори могу односити само на бочни низ, на „тело” молекула. Указују се две могућности: бирати из угљоводоничности или неугљоводоничности. И први избор је неугљоводоничност – изабран је најједноставнији могући случај, један атом водоника као „тело” најједноставније аминокиселине, глицина. Потом се прелази на угљоводоничност отвореног низа и поново бира најједноставнији могући случај, молекул метана (једна једина метил група као аминокиселинско „тело”).

Зашто ће заувек остати тајна да ли је РНК морала да претходи ДНК?

– У случају теорија које допуштају постојање некомплетног генетског кода, има смисла поставити питање шта чему претходи (шта је старије, јаје или кокош) – нуклеинске киселине протеинима, или обратно; затим да ли је старија ДНК или РНК итд. У случају хипотезе о комплетном коду, такво питање нема смисла због тога што се сматра да је код само код кад је комплетан. Другим речима, од комплетирања па надаље (од постанка живота) могу да постоје „трагови” дешавања, али не и пре, због тога што то што је постојало „пре” није могло ништа „животно” да ради.

Станко СтојиљковићПо чему је генетски код јединствен и потпун? Које су главне научне последице такве претпоставке?

– Познато је да су гени свега живог, од бактерије до човека, састављени од само четири молекула из којих се, као из једне четворословне „азбуке” исписују трословне „речи” – кодони. Другу кодну „азбуку” чини скуп од 20 аминокиселина, од којих су начињени протеини свих организама. Суштина процеса кодирања је у томе што се успоставља (хемијска) веза између речи једне азбуке (кодона) и слова друге азбуке (аминокиселина). При томе 61 кодон има аминокиселинско значење, док преостала три кодона, тзв. „стоп” сигнали, означавају крај у синтези протеина да се они не би протезали у бесконачност.

И са 61 кодоном јасно је да је синонимија неминовност, па и више кодона могу имати исто значење, то јест кодирати исти аминокиселински молекул. Све ово су експерименталне чињенице, али је кључно питање: Да ли је то тако било од самог почетка, од настанка живота? Могућа су два одговора: да није и да јесте. Ово друго је та моја потпуно нова хипотеза – генетски код је јединствен и потпун од самог почетка.

Јединственост и комплетност генетског кода постаје очигледна кад се открије да је природа изабрала прве могуће аминокиселинске молекуле, с гледишта отворености угљоводоничног низа, полуцикличности и цикличности и могућег рачвања угљоводоничног ланца.

Откуда то да је он одређен (детерминисан) најбољом могућом пропорцијом – златним пресеком?

– Та чињеница, такође, иде у прилог хипотези о комплетном генетском коду. Тешко је, наиме, поверовати да је код најпре био хаотичан, а онда изненада постао најбоље могуће уређен, чак детерминисан најбољом могућом пропорцијом. Доказе за то дао сам у свом претходном раду, објављеном пре шест година.

И даље сте „усамљени јахач” кад говорите да се генетски код једино мењао пре биолошке еволуције, да је постао непроменљив већ на почетку настанка живота?

– Може се тако рећи јер је, заиста, и дан-данас преовлађујуће мишљење у науци да је у почетку генетски код био једноставнији, а касније је еволуирао ка све сложенијем. Наводно, у почетку је било свега седам-осам аминокиселина, па десет, петнаест и, коначно, код је „замрзнут” на 20 аминокиселинских молекула. Током тридесет година моје (усамљено) мишљење је било другачије – генетски код је неминовно од самог почетка морао бити комплетан, потпун, са свим својим чиниоцима, јер је једино такав могао бити услов (и узрочник) настанка живота.

Да ли је биолошка еволуција на Земљи само једна од могућности које су постојале? Значи ли то да је она могла да крене и друкчијом стазом?

– Не, нема друге стазе, то је кључно у мојој теорији. Једини генетски код који је могућ било где у космосу јесте овај који знамо. Погледајте мудрост природе у чину избора молекула градитеља генетског кода. При томе треба знати да све аминокиселине имају исту „главу”, па се избори могу односити само на бочни низ, на „тело” молекула. Указују се две могућности: бирати из угљоводоничности или неугљоводоничности. И први избор је неугљоводоничност – изабран је најједноставнији могући случај, један атом водоника као „тело” најједноставније аминокиселине, глицина. Потом се прелази на угљоводоничност отвореног низа и поново бира најједноставнији могући случај, молекул метана (једна једина метил група као аминокиселинско „тело”).

Зашто ће заувек остати тајна да ли је РНК морала да претходи ДНК?

– У случају теорија које допуштају постојање некомплетног генетског кода, има смисла поставити питање шта чему претходи (шта је старије, јаје или кокош) – нуклеинске киселине протеинима, или обратно; затим да ли је старија ДНК или РНК итд. У случају хипотезе о комплетном коду, такво питање нема смисла због тога што се сматра да је код само код кад је комплетан. Другим речима, од комплетирања па надаље (од постанка живота) могу да постоје „трагови” дешавања, али не и пре, због тога што то што је постојало „пре” није могло ништа „животно” да ради.

Станко Стојиљковић