Doping

Za i(li) protiv tehnologije prenosa gena u sportuDoping (nužno) zloPoslednjih nekoliko godina Međunarodni olimpijski komitet i druge sportske organizacije sve su više zabrinuti zbog moguće zloupotrebe tehnologije za prenos gena u sportu. Jer, eksploatacija novih tehnologija od strane sportista zarad osvajanja zlatnih medalja i dobrih rezultata, mogla bi da postane neizbežna u budućnosti. Dva tima australijske fudbalske lige već su nagovestila da žele da u što skorije vreme pronađu čarobnu formulu koja bi fudbalerima pomogla da budu izdržljiviji, jači i brži. Za neke, korišćenje dopinga postala je sasvim normalna stvar, drugi, pak, misle da ova nova kretanja mogu pokvariti sliku koju imamo o sportu. Slika genetski modifikovanih sportista koji se takmiče deluje alarmantno, jer niko ne bi želeo da u budućnosti gleda nekakve mutante na sportskim borilištima. Zbog bojazni da bi se ovo moglo dogoditi, da bi tehnologija prenosa gena mogla da promeni ljudska biće nabolje ili ne, postavlja se pitanje da li će ona ikada biti legalizovana. Strah da bi naučnici-prevaranti mogli da iskoriste sportiste ili da bi sami sportisti pristali da učestvuju u eksperimentima koji bi im omogućili sjajne rezultate, u poslednje vreme zaista je opravdan.Svetska anti-doping organizacija zabranila je tehnologiju prenosa gena 2003, ali neki naučnici predviđaju da bi ona mogla da bude zloupotrebljena već 2008, na Olimpijskim igrama u Pekingu. Ponajviše zbog toga što se prašina oko korišćenja nedozvoljenih sredstava digla i prošle godine na OI u Atini.

Nažalost, zbog svih tih moralnih naglabanja, neka mnogo važna etička pitanja su zaboravljena.Službe koje kontrolišu tehnologiju prenosa gena ne bi trebalo da se oslanjaju jedino na sportske organizacije, i da odgovor na pitanje traže samo od njih, već bi nadzorni organi morali da gledaju mnogo šire od toga. Jednostavan model zabrane dopingovanja i testiranja, koji se koristi u gotovo svim zemljama sveta uskoro neće biti dovoljan, a pitanje je da li bi uopšte mogao da zaštiti sportiste.Iznad svega, za sportiste su neprihvatljive priče o tome da li je moralno ili ne koristiti doping sredstva, bez vođenja dugih razgovora sa onima koji su nadležni za to. Nije dovoljno ni postojanje tzv. radnih grupa koje se povremeno bave tim pitanjima. Ono što je bitno jeste da bi, pre svega, nesportske organizacije trebalo da razviju program za regulaciju dopinga (njegovu kontrolu, zabranu), ali i da na pravi način informišu svet o tome.Politika tehnologije prenosa gena je, s druge strane, korisna u širenju bioetičkih i biolegalnih interesa koji utiču na menjanje uloge gena u društvu. Doping je u društvu shvaćen i prihvaćen kao oblik prevare. Takvo mišljenje je uvreženo na osnovu postojećih antidoping pravila. Ali ako doping nije od početka sankcionisan (kao što nije), onda s jednog stanovišta gledano, ne možemo govoriti o prevari. U svakom slučaju, pridavanje genetski modifikovanim sportistima oblik mutanata, isto je moralno nepodobno kao i predrasude koje pojedinci imaju kada su pitanju ljudi različite rase, pola ili sposobnosti. Na kraju krajeva mnogi sportisti, u stvari većina njih, prirodno su nadareni za sport. Nazvati njih; mutantima zbog toga, bilo bi za svaku osudu.

Oni koji misle da će doping uništiti sport trebalo bi da pre nego što donesu takav zaključak postave neka ključna pitanja, kao što su validnost i efekat antidoping testova. Da li društvo zaista brine o uspesima u sportu?Zvuči kao radikalno pitanje. Međutim, etički momenat u sportu leži na ivici konflikta između verovanja i vrednosti. Godinama su svi zabrinuti zbog dopinga u sportu. Priče o antidopinu jesu alarmantne, ali se čini da više nego česti kritički osvrti na ovu stranu sportske medalje sputavaju priče o nekim drugim, mnogo važnijim pitanjima u sportu. Ukoliko je nadležnima zaista stalo do sporta i sportista, onda su dužni da preispitaju najpre one osnovne vrednosti na kojima počiva njihov rad. Mogli bi da počnu od toga šta bi desilo da dete genetski modifikovanog oca želi da postane vrhunski sportista. Onda ne bi imali moralno pravo da bilo šta kažu..

Andy Miah, autor knjige Genetski modifikovani sportisti: Biomedicinska etika, doping i sport, profesor etike i medicine na Univerzitetu u Glazgovu.