Чекајући транзициону експлозију

У овој години се очекује „транзициона експлозија” која ће без посла оставити сто хиљада људи, будући да предстоји радикални економски рез, који ће убрзати приватизација шездесет јавних предузећа. Прилагођавање великих државних система тржишним потребама представља осетљиво политичко и социјално питање.

Досадашњи процес транзиције утицао је на стварање великог броја незапослених. Између 300.000 и 600.000 запослених је вишак – иду на посао, али не раде и не примају плате. Када се овај вишак у привреди дода на број незапослених долази се до тога је више од 30 одсто људи без посла.

Влада Србије за социјалне програме „прекобројних” радника издвојила је пет милијарди динара, с тим што се та средства, као и средства из Фонда за развој и Националне агенције за запошљавање, морају усмерити на отпочињање новог бизниса, уместо да се као до сада она дају на руке, тако да се новац брзо потроши.

Шок примена

Међутим, средства из такозваног транзиционог фонда су далеко од реалних потреба. Према речима министра за рад и запошљавање Слободана Лаловића, поред пет милијарди динара из буџета за исплату отпремнина очекују се додатних 1,5 милијарди динара од продаје имовине јавних предузећа чије се реструктурисање очекује. Али, то није довољно, с обзиром на то да је, да би сви они који у 2005. години добију отказе били збринути, потребно десет милијарди динара.

Стручњаци упозоравају да следи и нови „шок” - примена Закона о стечају који ће довести до још једног таласа незапослености. Јавна предузећа већ су доставила информацију о 16.000 радника који би требало да буду обухваћени социјалним програмом, а приводи се крају и списак друштвених предузећа која ће остварити право на социјални програм.

Лидер Савеза самосталних синдиката Србије Миленко Смиљанић сматра да више ниједан радник не може изгубити радно место без одговарајућег социјалног програма. Он наглашава да је година за нама била много тешка, посебно за раднике који су организовали блокаде, штрајкове и протестна окупљања углавном због приватизације. Да су којим случајем у Србији постигнути бољи резултати приватизације, многи радници који ће остати без посла могли су се надати неком запослењу. Како истиче Смиљанић, поново су могући штрајкови и протести, с обзиром на то да влада нема озбиљан план и стратегију како да ублажи надолазећу назапосленост.

„Влада прилично неодговорно објављује да ће велики број радника остати без посла, а нема план како да збрине те људе и због тога ми идемо на активирање Социјално економског савета који би требало да утврди критеријуме на основу којих ће ти људи остати без посла и како ћемо тим радницима помоћи да нађу ново ухлебље или да сами почну неки посао. Уколико Влада не буде предвидела одређене мере заштите тих радника – ризикује велике социјалне немире”, каже Смиљанић.

Смиљанић истиче да су у Нацрт закона о раду унете неке новине које су повољне за раднике, а тичу се нове политике зарада до које се долази преговарањем и колективним уговарањем, а не једнострано од стране послодаваца, као што је то до сада био случај. Конкретно, то значи да се послодавци обавезују на потписивање колективног уговора и тиме се решавају битна питања за запослене, која су до сада била регулисана правилником о раду.

Послодавци који потпишу колективни уговор дужни су да исплаћују отпремнине, консултују се са синдикатима о отказима, деле профит са запосленима. Радници се морају понашати у складу са правилима понашања која пропише газда или губе право на регрес, топли оброк, минули рад...

Стручњак за индустријске односе и професор Мегатренд универзитета Дарко Маринковић сматра да је Нацрт закона о раду у целини добар с обзиром на то да има значајних промена, али је као аналитичар и истраживач запазио да у самој влади постоје поделе око концепта закона. „Имам утисак да у влади постоје они који су наклоњенији радницима, то јест социјално тржишном концепту развоја друштва, и други који искључиво заговарају неолибералну тржишну економију. „Неспорно је да поједине механизме заштите права запослених, посебно оних угрожених друштвених група у које спадају и незапослени, не треба доводити у питање будући да је то цивилизацијска тековина У развијеним земљама тржишне економије постоји само сукоб око степена социјалне заштите различитих друштвених група”, каже Маринковић.

„Звекнули” у главу

Нацрт закона о раду одговара концепту изграђивања једног контролисаног тржишта радне снаге који ће пратити и заштитни социјални механизми. Нема економског и социјалног напретка у земљи у којој влада социјална несигурност, немири и незадовољство.

Како сматра потпредседник Уједињених гранских синдиката „Независност” Зоран Стојиљковић „ова година ће бити драматична у сваком погледу и није извесно да ће влада бити довољно отворена за социјалну тематику која је врло високо рангиран приоритет код запослених и грађана, што показују испитивања јавног мњења”. Према његовим речима, тешко да ће социјална проблематика избити у први план, имајући у виду да ће у 2005. години бити много проблема око избора за парламент Државне заједнице, новог устава, отвориће се и проблем статуса Космета средином године.

Предстоји реструктурисање великих система, као и јавних комуналних система и рационализација образовних и културних институција, тако да практично неће бити никога ко неће непосредно бити погођен реформским променама. Ниједна влада којој предвиђају кратак рок трајања не вуче стратешке потезе и не вуче их уколико није обезбедила консензус. „Шта од тога има код нас”, пита се Стојиљковић.

Председник Асоцијације слободних и независних синдиката Ранка Савић каже да је незадовољна радом владе, пре свега због доношења низа закона који су „звекнули“ раднике директно у главу. „Само у прошлој години је било 128 фабричких штрајкова у којима је учествовао наш синдикат. При томе су у питању веће фабрике, а штрајкова је било и у многим мањим фабрикама, попут ’Узора’ и ’Ватроспрема’.”

„Разумем ја да је нешто потребно, али су многи од тих закона директно утицали на стандард запослених. Влада уопште не размишља о самим радницима. Све се то мора урадити, али се мора имати план и програм као контрамера. Ако се предвиђа реструктурисање јавног сектора и ако планираш да ће бити од 20 до 60 хиљада отпуштених мораш имати програм шта са том армијом незапослених. Кад смо кренули у транзицију, претходна влада је од синдиката тражила подршку за промене које су неминовне, а за узврат су нам обећали поштену приватизацију и велика средства од приватизације која ће бити улагана у отварање нових радних места. Ова влада води политику гушења социјалног дијалога у Србији. Синдикати се маргинализују, доводе се у други план и ствара се атмосфера међусиндикалне нетрпељивости” тврди Ранка Савић.