Ćaskanje u Davosu
Pretvorilo se to, evo, u tradiciju: poslednjih dana januara svetska elita okuplja se u malom švajcarskom mestu Davos. Tako je već 34 godine, pa i ove. Ako izuzmemo Amerikance kojih je bilo manje no inače, i ovoga puta došli su uglavnom svi koji su i ranije dolazili, predsednici i premijeri, ministri, ekonomisti, top menadžeri najvećih planetarnih korporacija, estradne zvezde.... Ukupno njih oko 2500, voljnih da bez kravata i u neformalnom tonu malo proćaskaju sa kolegama. Sve ove godine se, doduše, običan svet pitao šta to svi ti ljudi tamo rade. Verujemo da ti ljudi ni sami ne bi baš pouzdano znali da odgovore na to pitanje. Iako je većina čovečanstva uverena da pretežno kuju novu planetarnu zaveru, bliže bi istini, verovatno, bila izjava jednog neidentifikovanog učesnika koju je ovih dana preneo britanski Bi-Bi-Si. „To je za mene prilika da napunim baterije, mislim o velikim stvarima i sretnem mnogo interesantnih ljudi”, rekao je ovaj.
Pomoć sirotinji
Teme davoskog okupljanja su, doista, uvek bile od najvećeg značaja. Ovoga puta se, recimo, u središtu pažnje našla sveopšta zabrinutost zbog klimatskih promena koje su, možda, već stigle do tačke posle koje – nema povratka. O tome je svedočila i studija upravo objavljena u časopisu „Nejčer” u kojoj je procena mogućeg otopljavanja na planeti, u odnosu na ranije – udvostručena. Po novome bi, naime rast prosečne temperature umesto od 1,4 do 5,8 stepeni mogao da bude od 1,9 do 11,5 stepeni, posle čega bi, valjda, svi morali da se sele na Mars.
Zabrinutost je, dabome, i ovoga puta ispoljena za sirotinju koja bi, bar prema „milenijumskim ciljevima” UN do 2015. godine morala da se prepolovi, uprkos čemu je u izveštaju 265 eksperata sa Džefrijem Saksom na čelu pisalo da na planeti i dalje u najvećoj bedi živi 1,1 milijarda ljudi, od kojih i 850 miliona – stalno gladnih. Saks je predložio da razvijeni ubuduće pomognu siromasima izdvajanjem makar 0,5 procenata svojih bruto domaćih proizvoda, dakle dvostruko većim svotama od ovih sadašnjih. Britanski ministar finansija Gordon Braun je, opet, predložio „Maršalov plan” (dupliranja pomoći, uz otpis 80 milijardi dolara njihovih dugova), dok je francuski predsednik Žak Širak bio još konkretniji. Založio se za dogovor o „realnim izvorima”, odnosno za uvođenje neke vrste planetarne takse na finansijske operacije što, uzgred, beše davnašnja želja Džejmsa Tobina, nobelovca, koji je još pre tri decenije predlagao da se na sve devizne transakcije plaća od 0,02 do jednog procenta vrednosti te transakcije. Širak je, pak, tu zamisao obogatio i originalnim detaljima poput onog da bi i na svaku avionsku kartu mogao da se doplati po dolar, što bi, uzimajući u obzir da se svake godine u svetu proda oko tri milijarde karata, nerazvijenima moglo da donese i isto toliko „zelembaća”, valute čije je ruiniranje u novijoj istoriji, dabome, u Davosu bila i posebna tema.
Drugačiji svet
Tobinovoj a onda i svakoj drugoj sličnoj taksi dosad su se, međutim, uvek zdušno protivili njegovi zemljaci, Amerikanci. Tako slavni naučnik, eto, nije dočekao dan kada će se njegova plemenita zamisao ostvariti u praksi. Tobin je, međutim, dočekao da bar među siromasima postane neka vrsta božanstva kome se „vernici” redovno klanjaju na jednom skupu poput davoskog, samo njemu oprečnom. Reč je, dabome, o skupu koji je i ovog januara peti put za redom paralelno sa davoskim organizovan na sasvim drugom kraju sveta, u brazilskom Porto Alegreu.
Geografija je učinila da se razlika između ta dva mesta ovoga puta nekako još jasnije videla. Dok je ciča zima u Davosu ledila antiterorističku opremu lokalnih pripadnika snaga reda i mira, spremnih da, kako su ozbiljno najavili, obore svaki avion koji bi se drznuo da iznad ovog turističkog mesta preleti bez najave, u Porto Alegreu je vladala letnja, karnevalska atmosfera. Na otvaranju je, kako su prenele (retke) svetske agencije, uz zvuke bubnjeva ulicama prodefilovala povorka od oko 50.000 učesnika koji su nosili antiglobalističke zastave u bojama duge, ali i druge zastave, recimo, iračke, pa palestinske...
Moto pod kojim su svi oni nastupali sve je objašnjavao: „Moguć je drugačiji svet”! Svet u kome se, između ostalog, ne jede genetski modifikovana hrana. Svet bez sadašnjih finansijskih centara moći, čiju je želju da svima kroje kapu brazilski predsednik Luis Injasio Lula da Silva ilustrovao podatkom po kome pet najjačih zemalja sveta poseduje 40 procenata glasova u MMF-u dok 23 afričke zemlje raspolažu sa jedva jednim procentom, ali i svet bez abnormalnih dugova koji su se, prema još jednom nobelovcu, Adolfu Perezu Eskivelu, pretvorili u pravi „socijalni genocid”.