"Bejbi bum" staraca

VALENTIN Keler se 1862. u Hamiltonu, američkom gradiću u državi Ohajo, prijavio u unionističku vojsku. Imao je 26 godina, bio vitak, nešto viši od 1,60 i tek što je dobio američko državljanstvo. Na prijemnom kartonu piše da je po profesiji bio krojač. Naredne godine Keler je otpušten uz počasti, bolestan i sakat. Obolela su mu pluća, a artritis mu je toliko zahvatio zglobove da nije mogao da se kreće bez štapa. Umro je u 41. godini od "gušenja", što verovatno znači da je doživeo infarkt ili zastoj rada srca. Njegova žena, Otilija, umrla je u 39 godina mesec dana ranije, kako na umrlici piše, od "opšte iscrpljenosti".
U vreme Valentina Kelera ljudi su očekivali da se u četrdesetim, eventualno pedesetim, godinama razbole od neke hronične bolesti. I Kelerovi neposredni potomci imali su probleme sa plućima, srcem i jetrom. Umirali su u pedesetim i šezdesetim godinama života. Sada je potpuno drugačije. Pripadnici generacija rođenih u godinama posle Drugog svetskog rata, zbog mnogobrojnosti nazvane "bejbi bum", dostigli su, neki već i prešli te godine i većinom se osećaju - odlično.

• Dobro sam - kaže Valentinov praprapraunuk Kreg Keler koji ima 45 godina i nema nikakvih zdravstvenih problema, kao ni njegova četrdesetpetogodišnja žena Sendi.
  Američka porodica Keler predstavlja vrlo jasan primer onoga što je možda najveći preokret u istoriji ljudskog roda: transformacije niskih, slabašnih i bolešljivih bića u visoke, snažne i zdrave ljude kakve njihovi preci nisu mogli ni da zamisle. Nisu samo američki podaci takvi. Nova istraživanja pokazuju širom sveta tako nagle promene da su zapanjile naučnike.
• U poslednjih sto godina u industrijalizovanom svetu ljudi su doživeli u istoriji neviđen oblik evolucije, jedinstven za svih 7.000 generacija koje su živele na Zemlji - kaže istraživač Robert Fogel sa univerziteta u Čikagu.
  Koliko se zasad zna, razliku nisu donele genetske mutacije, ali se razlike u ljudskom telu vide na više nivoa. Neke su vidljive, poput veće visine i dužeg života, druge su primetne samo kada se uporede medicinski podaci. Podatak koji najviše iznenađuje jeste da se hronične bolesti, recimo srčana, plućna oboljenja, artritis, pojavljuju 10-25 godina kasnije. Stari ljudi su mnogo zdraviji nego ranije, i to ne samo zato što im je dostupnije lečenje. Ljudska tela, pokazuju podaci, jednostavno manje podležu bolestima nego pre.
  I ljudski mozak, istovremeno, pokazuje sve bolje rezultate, i to "na oba kraja". S jedne strane stalno raste indeks prosečne inteligencije, s druge, staračke senilnosti je sve manje i sve kasnije nastupa.
  Zašto je tako - neko je nazvao pitanjem od milion dolara. Neke stvari su očigledne: bolja medicinska nega još od stanja fetusa, bolja ishrana, manja podložnost ekstremnim vremenskim uslovima. Ali, može li se time objasniti toliko i tako naglo poboljšanje, to još nikome nije jasno.
  Naravno, neizbežno se nameće i pitanje - šta možemo da očekujemo? Ljudi koji su sada u srednjem dobu prve su generacije koje su u detinjstvu vakcinisane i lečene antibioticima. Da li to znači da je sa skokom završeno? A kako onda objasniti činjenicu da ljudi, kako pokazuju manja istraživanja, i dalje rastu?

M. POPOVIĆ, 24. avgust 2006