Anarhija - moda na svetskoj mreži ili nešto više
Verujući da su demonstracije koje su se ove godine dogodile Parizu vatra koja tinja još od 1968. godine, reditelj Paolo Mađeli se u nedavnom intervjuu datom za “Politiku” na Dubrovačkim letnjim igrama osvrnuo i na aktuelni trenutak zapadne civilizacije sledećim rečima: “Stigli smo do liberalizma u ekonomiji, ne liberalizma, stigli smo do sveta koji nam nudi ono što je bio san pređašnjim režimima – da živimo u okvirima socrealizma.
Sad taj socijalni deo nestaje, to se događa korak po korak u državi koja je najinteresantnija po socijalnim subjektima, u Nemačkoj, ljudima se oduzima sve, pravo na zdravstveno, penziono... Stvara se vakuum, ogromne količine novca se prenose bez oporezivanja, zatvaraju se fabrike, u Evropi jednim potezom deset hiljada ljudi ostaje bez posla. Evropska tradicija koja je radnička, koja je stigla do rafiniranog nivoa inteligencije, odlazi u nepovrat. O tome treba diskutovati.”
Možda je i to sažetak priče u kojoj se sve više mladih, vaspitanih i orijentisanih mimo “mejnstrim” potrošačke kulture Zapada/ Istoka, zaista svejedno, okreće onom što se uslovno može nazvati levičarskim idejama, naročito aktuelnim krajem šezdestih i početkom sedamdesetih godina proteklog stoleća. Odbijanje autoriteta, potraga i borba za onim što se smatra najdubljom, najizvornijom ljudskošću okupirala je mnoge. Ono što je otvorila sve raširenija upotreba informacionih tehnologija doprinelo je razvoju komunikacije među pripadnicima kontra-orijentisanog fronta, a odgovarajući internet sajtovi i u zemljama našeg regiona samo niču: Anarhija/ Blok 45, Horrorkatze, Zluradi-paradi, Što čitaš, Klopka za pionira, Horkeškart, Kontrapunkt... Svi su prepuni kritičkog angažmana koji prkosi “zakonima gravitacije”, ali...
“Nadam se da će neka laboratorija inteligencije, ne levica, jer ona više ne postoji, formirati otpor... jer mislim da su nam ukrali dve stvari – pre 3000 godina Zevs je ukrao Evropu... i ukrali su nam utopiju, mogućnost da sanjamo”, vraćamo se Mađeliju, s namerom da citiramo Miloša Rančića koristeći raspravu na jednom od aktivnih internet foruma. Rančić važi za organizatora projekta “Vikipedija” na srpskom jeziku i jednog od članova Grupe za logističku podršku programa tribina “Razgovori o anarhizmu”, organizovanim početkom leta u Domu omladine u Beogradu. Rančić, poput mnogih aktivista, nije zadovoljan sanjanjem.
“Uz ovakav rad onih koji se zovu anarhistima u Srbiji (ili, da budem precizniji, u Beogradu), Marsovci su nam realnija opcija nego revolucija. Ne da ne predstavljamo nikakvu “ozbiljnu pretnju” po sistem, nego ne predstavljamo ni opasnost po ma koji segment današnjih patrijarhalno-liberalnih društvenih normi. Realno je da u ovom trenutku predstavljamo samo budžak kulturne alternative. Čak nisam siguran da vidim bilo šta kontra-kulturno”, rezigniran je Rančić, primećujući da su vrhunci stvaranja boljeg društva u ovoj generaciji sajt Kontrapunkta, knjige “Operacije džabalesku” organizacije Anarhija/ Blok 45, nešto ASI-jevih (Anarho-sindikalistička inicijativa) grafita i marksističkih izdanja, koja pesma Zluradi-paradi i rad nekolicine na slobodnom softveru i slobodnom znanju.
- Još uvek smo između čekića i nakovnja - kaže Aleksa Golijanin, inicijator “Operacije džabalesku” Anarhija/ Blok 45 iz Beograda, koja je na konkretnom primeru ukazala koliko (ne)uspešna alternativa ekonomiji kapitala može biti ekonomija poklona. - Evidentno je da ljudi više nemaju poverenja u klasične sisteme društvenog organizovanja, ali to što hoće više je kompromis nego istinska promena.
Golijanin primećuje da su anarhističke tendencije u našoj zemlji i regionu, iako prividno nagomilane, i dalje “karaoke fenomen”, oponašanje svetskih aktuelnosti, bez prilagođavanja specifičnoj srpskoj situaciji koja ne ostavlja prostor za pojedinca, odnosno individualnost.
- Najradikalnija ideja anarhizma je decentralizacija vlasti, insistiranje na pravom zajedništvu, a ne nekoj konstrukciji, ali kod nas levo orijentisani misle da glasanjem za građansku opciju opstaju na pravom kursu. To pokazuje da je mnogo lakše biti rob, nego slobodan, što ne čudi kada se uzme u obzir to da su levičari majstori varijanti komplikovanijih i od samog kapitalizma. Alternative tako ostaju daleko od stvarnosti, a masovno društvo demotivisano za korenitije promene - skeptično konstatuje Golijanin, ističući da kada prave zajednice i zajedništva nema, onda savršeno mogu da posluže i lažnjaci, što se svima uporno i prilično uspešno servira.
Kapitalizam se u svojim mutacijama pokazuje kao dominantna sila “napretka”, razvoja istorijata ljudskog bivstvovanja na planeti Zemlji. To što su nusprodukti - šizofrenija i sveopšte srozavanje karakternosti - sveprisutni (ovih dana je čak i u Kanadi zabeležen masakr “slobodne” individue), čini da se kao zaključak nametne pitanje: koja je kritična situacija/ provokacija dovoljna da se čovek, uopšte, p(re)okrene, da situaciju promeni u svoju korist. Ili je aktuelni model sasvim dovoljan pokazatelj da ova i ovakva civilizacija možda i ne zaslužuje ništa bolji kraj od svojih prethodnica?
*
Igor Burić
*