A ko će to narod pozlatiti?
Siromašno je čak 80 odsto stanovništva Srbije, upozoravaju neki podaci Kada je 17. oktobra 1987. godine pred oko sto hiljada Parižana sveštnik Jozef Vresinski, osnivač međunarodnog pokreta "ATD Četvrti Svet", otkrio spomenik borbi protiv siromaštva na kojem je pisalo "Siromaštvo je kršenje ljudskih prava", započeta je etapa gde je iskorenjivanje bede ne samo izraz milosrđa, moralnog stava, već - pravna obaveza.
Prizivanje principa jednakosti i nediskriminacije predstavlja centralnu tačku iskorenjivanja siromaštva kroz koncept ljudskih prava i ukazuje da siromaštvo u velikom delu potiče upravo iz diskriminatorske prakse, javne i tajne, na međunarodnom, državnom i lokalnom nivou. Zato je strategija borbe protiv siromaštva, kako ju je kanalisao Vresinski, usmerena i na ekonomska pitanja i na bavljenje društveno- kulturnim i političko-pravnim institucijama koje stvaraju i održavaju strukture diskriminacije.
Dis-distribucija
U svetu od 5,75 milijardi ljudi 4,5 milijarde zarađuje oko 1.500 USD godišnje, dok više od 25.000 USD godišnje zarađuje između 75 i 100 miliona stanovnika planete. Cifre kazuju da siromašnih ima i u najrazvijenim zemljama sveta. Uostalom, agroekonomisti socijalnije orijentacije odavno tvrde da glad nije posledica nedostatka hrane, već uslova distribucije.
Poznatu sudiju Svetske banke o siromaštvu u Srbiji Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa protumačio je oštrije od oficijelne politike: 10 odsto je onih koji bar pojedinim danima gladuju, još dvostruko više je građana Srbije koji su blizu povremenog gladovanja, dok je siromašno čak 80 odsto stanovništva.
Goran Cetinić iz Evropskog pokreta u Srbiji ukazuje na to da "političari izbegavaju ovu temu, mada je istraživanje pokazalo da je za 83 odsto građana Srbije siromaštvo i (ne)zaposlenost najvažnije pitanje, potom korupcija sa 9 odsto, dok je pitanje Kosova, koje se poslednjih meseci natura javnosti, najznačajnije tek za dva odsto građana". Političari se nerado hvataju u koštac sa ovim teškim problemom, više ga prikrivaju, pa tako ni Strategija borbe protiv siromaštva, koja se u saradnji sa Svetskom bankom radila dve godine, nije usvojena u Zakonodavnom odboru Skupštine.
Kriterijum siromaštva za svetsku bedu je zarada od dolar na dan, za evropske prilike kriterijum je višestruko viši i ne bi se smeo vezivati samo za visinu zarade, već i za mogućnost obrazovanja, pristupa Internetu...
Novokomponovani siromasi
Naša nevolja je to što smo novokomponovani siromasi, koji su živeli u mnogo boljim uslovima, pa je danas stan ili automobil za najveći broj građana nešto što potiče od pre 15-ak godina. Raubovanje nekadašnjeg standarda samo maskira siromaštvo. Cetinića posebno zabrinjava činjenica da u nas nema prakse mikro-kredita za siromašne, gde je inicijalni kreditini fond donacija, a pojedinačni krediti od 200 do 12.000 evra se daju siromašnima po tržišno najnižim kamatama, ili za nijansu ispod. Kako je reč o malim ratama i kreditima, fondu se sredstva relativno brzo vraćaju i ponovo se kreditiraju siromašni. Banke izbegavaju sasvim niskoprofitni, a dosta obiman posao, pogotovo u Srbiji, gde nedostatak kapitala uzrokuje astronomske kamate.
Nezaposlenost je osnovni, ne i jedini, izvor siromaštva, ali u nas nema precizne definicije ko se smatra (ne)zaposlenim. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje računaju da je oko 1,9 miliona zaposleno, zajedno sa poljoprivrednicima, dok oko 945.000 traži posao.
Sporno je pitanje koliko je neregistrovanih, ali je dodatni problem to što se pri budućem prestrukturiranju javnih preduzeća, ali i javnih službi poput vojske, zdravstva, prosvete.., očekuje još oko 250.000 ljudi na biroima Tržišta rada. Kako ekonomski aktivirati masu nezaposlenih, pitanje je na koji ne postoji, bar zasad, neki konačan odgovor, ali iskustvo drugih pokazuje da aktiviranje privatnog sektora, preduzetništva najviše pomaže.
Milan Vemić, lider tima za održivi razvoj Programa za razvoj Ujedinjenih nacija, smatra da je "prvi zatak reforma javnog sektora, kroz izmenu propisa i jačanje vladavine prava, koja bi stvarala ohrabrujuće okruženje preduzetnicima, potom formalizacija sive ekonomije, razvoj privatno-javnog partnerstva za razvoj usluga. Posebno je neophodan razvoj finansiranja i uključivanje preduzetnika u razvoj ekosistema".
Prema našem sagovorniku, specifična je uloga civilnog društva, rad na jačanju stepena odgovornosti i javnog i privatnog sektora države, kao i rad na razvoju partnerstava između potencijalnih saradnika.
Direktno indirektno
Vemić ističe "neophodnost da se aktivnošću na lokalnom planu, gde se siromaštvo najviše vidi, ali i najviše ostvaruje dobit, pokuša kreirati radna mesta i ne čekati direktivu centralne vlasti. Nije dobro oslanjati se samo na državne fondove, već je mnogo uspešnije, pokazuju i primeri Hrvatske, razvijati privatno preduzetništvo, dakle promenu načina razmišljanja.
"Ciljne grupe su nezaposleni, potencijalni inovatori, žene, ali se i od zaposlenih očekuje preduzetnost, nove ideje i doprinos razvoju korporacije",kaže Vemić. On takođe smatra da "nema preduzetništva bez razvoja velikih preduzeća. Mala preduzeća mogu suštinski dati ogroman doprinos rešavanju nezaposlenosti, ali bez prestrukturiranja velikih preduzeća i kritične mase zaposlenih u njima, ne može doći do ekonomskog oporavka".
Po Vemiću, preduzetnici su lica koja preduzimaju i upravljaju novim poslovima, ujedno preuzimajući poslovni rizik. Oni kreiraju nove firme, proizvode i usluge, iz čega prozilaze mnoge mogućnosti, ali i pretnje njihovom opstanku. Upravo stoga su bitna nova znanja, stalna učenja preduzetnika, što bi država morala pospešiti. Teško danas mogu trajnije opstati inovatori bez marketiških znanja, vladanja računarom i Internetom, poznavanja stranog jezika...
Za svako preduzetništvo potreban je kapital, zbog čega je izuzetno važno da lokalna zajednica aktivira resurse koji nemaju tržišnu, ali imaju upotrebnu vrednost (zapuštene pogone, mašine i opremu, fabričke hale, postrojenja), ali i podsticati državu da stvara ambijent u kome se aktivira štednja građana.
Mentalitetski problem
Problem mentaliteta u nas je velika prepreka preduzetništvu: teško menjamo navike, prihvatamo novo, pa često proizvodimo ono što proizvode i drugi i stoga teško prodajemo. Stalno inoviranje proizvodnog programa je uslov opstanka, pa mladi ljudi moraju shvatiti i biti pripremljeni da će tokom radnog veka, i ako ostanu na istom radnom mestu, bar tri- četiri puta suštinski promeniti tehnologiju rada, proizvodni program, način pristupa kupcu, oblike saradnje sa kooperantima...
Bukvalno, privredne komore, sekretarijati za privredu, agencije za razvoj i ostali nadležni moraju shvatiti da nije njihovo samo da budu servis privrede i građana, već i da podstiču inovatore, preduzetnike, iniciraju poslovne ponude i privlače strane investitore.
Vemić se zalaže za strategiju transformacije postojećih preduzeća, s obzirom da ulaganje u hale i uređenje zemljišta čini, otprilike, oko 35 odsto ukupnih investicija i da je neophodno prvo podstaći domaće investirore. Teško, naime, da će stranci ulagati u sredine odakle beže i lokalne gazde.
Preduzetništvo je dar i ne može svako biti preduzetnik. Obaveza države je da građane manje rizičnog poslovnog ponašanja uključi u biznis otvarajući im mogućnost ulaganja u investicione fondove, izvore finansiranja preduzetnicima. Opština bi mogla svojim novcem da osniva garantne fondove i tako deo rizika preuzima na sebe. Ovaj vid garancija privlači bankarski kapital, ali da bi opština imala više motiva za podsticaj preduzetništva, potrebno je izvršiti i fiskalnu decentralizaciju.
Dijagnoza bez leka
Milan Bjelanović, iz novosadske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, je realan: "Često se osećamo kao lekari pred kojim je pacijent sa neizlečivom bolesti - znamo dijagnozu, ali leka nemamo".
Statistika pokazuje je u zemljama EU od oko 20 miliona preduzeća 98 odsto malih i srednjih, od toga oko 93 odsto mikropreduzeća, sa najviše 10 zaposlenih, pri čemu učestvuju tek sa 70 odsto u prometu i tek sa 60 odsto u bruto društvenom proizvodu. Dakle, suština je to što takva preduzeća - zapošljavaju; uključujući i nezaposlene članove porodice, srodnike, prijatelje...
Radi se o važnoj društvenoj ulozi, kaže Milan Gologoža, profesor menadžmenta i preduzetništva, i naglašava da studentima savetuje da roditeljima "otimaju" garaže, vikendice i dvorišne zgrade - za sopstveni biznis. Bjelanović, pak, smatra da bi svi oblici preduzeća morali biti favorizovani i ukazuje na probleme formiranje zadruga: em postoji rđavo iskustvo, em sada mogući zadrugari stalno prate borbu za većinsko vlasništvi pri privatizacijama velikih firmi.
Siromašnima i nezaposlenima je neophodno konkretno, i što brže, rešenje. Zato teško shvataju da i sami moraju ispoljiti inicijativu. Situaciona, objašnjiva, uskovidost često im je baš prepreka da poboljšaju sopstveni status.