Židovka zbog vica završila u komunističkom logoru

Židovka Jennie Lebel preživjela je nje­ma­čke lo­go­re i sva­ko­ja­ke ra­tne stra­ho­te, ali tek nakon rata, 1949. godine, doživjela je najgore od svega: isku­stvo Go­log oto­ka. Piše: Anet Marunić-Lisičić/EPEHA
Foto: Mateo Rilović/ Cropix

---

[TABLE]

Ju­go­sla­vi­ja je osvo­ji­la pr­vo mje­sto na svjet­skom saj­mu cvi­je­ća, a zna­te li zašto: jer je uzgo­ji­la be­lu lju­bi­či­cu od sto ki­la. Zbog tog, mno­gi će da­nas re­ći ne­du­žnog vi­ca o ne­ka­dašnjem ju­go­sla­ven­skom pred­sje­dni­ku Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, ispri­ča­nom me­đu ko­le­ga­ma, ta­da 22-go­dišnja be­o­grad­ska no­vi­nar­ka ži­dov­skog po­dri­je­tla Jen­nie Le­bel osu­đe­na je 1949. go­di­ne na “dvo­i­po­go­dišnje fe­ri­je o dr­ža­vnom trošku na Go­lom oto­ku“.

Na­kon po­la sto­lje­ća šutnje o po­sto­ja­nju tog žen­skog gu­la­ga o nje­mu je pro­go­vo­ri­la u do­ku­men­tar­cu ko­ji su u pro­du­kci­ji Ava­la fil­ma 1989. go­di­ne za­je­dni­čki sni­mi­li knji­že­vnik Da­ni­lo Kiš i obli­ko­va­telj fil­ma Ale­ksan­dar Man­dić, opo­vr­gnuvši tvr­dnje da na Go­lom oto­ku ni­je bi­lo že­na.  Film je u Hr­vat­skoj pr­vi put pri­ka­zan na ovo­tje­dnoj me­đu­na­ro­dnoj kon­fe­ren­ci­ji Ži­do­vi na Isto­čnoj oba­li Ja­dra­na u or­ga­ni­za­ci­ji du­bro­va­čkog Cen­tra za me­di­te­ran­ske stu­di­je, u či­jem je ra­du su­dje­lo­va­la i da­nas 81- go­dišnja izra­el­ska spi­sa­te­lji­ca i po­vje­sni­čar­ka Jen­nie Le­bel. - Uz teški fi­zi­čki rad i mal­tre­ti­ra­nja naj­te­že mi je bi­lo po­dno­si­ti žeđ, jer je naj­pri­je tre­ba­lo izgra­di­ti ci­ster­nu iz ko­je smo ka­sni­je do­bi­va­li čašu vo­de dne­vno.

Ljeti sunce, zimi bura
Dru­ga stra­na oto­ka, na ko­joj su bi­li smješte­ni muškar­ci, na­la­zi­la se u za­lje­vu i uvje­ti su bi­li po­dnošlji­vi­ji ne­go na našoj, gdje ni­je bi­lo ni­če­ga osim ka­me­na, i ne­u­mo­lji­vog sun­ca lje­ti, a zi­mi ja­kih vje­tro­va ko­ji su pu­ha­li s Ve­le­bi­ta.

Mi­slim da ni­gdje, pa ni u ta­dašnjem So­vjet­skom Sa­ve­zu, ni­je bi­lo sli­čnog lo­go­ra, po­sve odvo­je­nog od svi­je­ta - pri­sje­ća se Jen­nie, ko­joj na­kon na­ci­sti­čkih lo­go­ra u Dru­gom svjet­skom ra­tu to ni­je bi­lo pr­vo lo­go­raško isku­stvo. Adre­sa na ko­joj se u tim go­di­na­ma vo­di­la gla­si­la je na Voj­nu poštu 24 - Be­o­grad, ia­ko je bi­la ti­su­ću ki­lo­me­ta­ra uda­lje­na od gra­da u ko­je­mu je ži­vje­la i odra­sta­la.

Dje­voj­ka iz ugle­dne ži­dov­ske, gra­đan­ske obi­te­lji Le­bel s be­o­grad­skom adre­som, ko­joj su u sre­tni­jim da­ni­ma otac Le­on i maj­ka Ana omo­gu­ći­li izvr­sno obra­zo­va­nje, na­kon strašnih go­di­na pro­ve­de­nih u pro­gon­stvu i nje­ma­čkim lo­go­ri­ma, bi­la je me­đu pr­vom sku­pi­nom po­sli­je­ra­tnih mla­dih no­vi­na­ra ko­ji su pu­tem na­tje­ča­ja pri­mlje­ni u be­o­grad­sku Po­li­ti­ku. Ia­ko, ka­že Jen­nie, ni­je bi­la u Par­ti­ji, zbog zna­nja če­ti­ri­ju stra­nih je­zi­ka, me­đu ko­ji­ma i fran­cu­skog, te je 1949. tre­ba­la po­sta­ti do­pi­sni­com tog li­sta iz Pa­ri­za.

• Ni­sam zna­la da na to mje­sto pi­ki­ra moj ko­le­ga ko­ji mi je vic ispri­čao, a ko­ji me je, ka­da sam ga po­tom pre­pri­ča­la u istoj re­da­kci­ji, pri­ja­vio Udbi. On je otišao u Pa­riz, a ja sam ‘zbog kle­ve­te pro­tiv dr­ža­ve i naroda’, ka­ko je mo­je ‘djelo’ kva­li­fi­ci­ra­no, iz be­o­grad­ske sre­dišnji­ce Udbe, tzv. Gla­vnja­če, naj­pri­je de­por­ti­ra­na u Ram­ski rit, po­tom u Za­be­lu kod Po­ža­rev­ca, a za­tim do Ba­kra oda­kle sam bro­dom Pu­nat naj­pri­je bi­la pre­ba­če­na do Sv. Gr­gu­ra, a za­tim na Go­li otok - pri­ča o tim teškim da­ni­ma ne­ka­dašnja za­to­če­ni­ca.

Svrstavali su je u ‘bandu’
Ia­ko se de­se­tlje­ći­ma o to­me šutje­lo, na Go­lom je oto­ku u nje­zi­no vri­je­me, pri­sje­ća se naša su­go­vor­ni­ca, uvi­jek bi­lo izme­đu tri­sto i pet­sto že­na, ko­je su sti­za­le bro­dom iz Ba­kra, ve­za­ne je­dna za dru­gu. Pr­voj sku­pi­ni lo­go­rašica, me­đu ko­jom je i sa­ma bi­la, u tom je su­ro­vom oko­lišu tre­ba­lo naj­pri­je izgra­di­ti upra­vne zgra­de, ba­ra­ke za za­to­če­ni­ce i ci­ster­ne za vo­du, da bi se stvo­ri­li bi­lo ka­kvi uvje­ti za pre­ži­vlja­va­nje. Admi­ni­stra­ti­vna pri­nu­dna mje­ra društve­no ko­ri­snog ra­da s lišenjem slo­bo­de, ka­ko se u to do­ba ta­kva ka­zna na­zi­va­la, bi­la je vr­lo ela­sti­čna i vre­men­ski se mo­gla pro­du­lji­va­ti pa je Jen­nie na Go­lom oto­ku pro­ve­la dvi­je i pol go­di­ne.

Da je na Go­lom oto­ku, pri­sje­ća se da­našnja spi­sa­te­lji­ca i po­vje­sni­čar­ka, još ne­ko vri­je­me osta­la ne­u­mo­lji­va ko­me­sar­ka, iz­vje­sna Ma­ri­ja iz Spli­ta, ko­ju je po­tom za­mi­je­ni­la nešto bla­ža Hil­da, uvje­re­na je da se s nje­ga ne bi vra­ti­la ži­va. Za­tvo­re­ni­ce su, na­i­me, bi­le po­di­je­lje­ne u tri sku­pi­ne: po­ma­lo po­vlašte­nu bri­ga­du ko­joj je uvi­jek pri­pa­da­lo više hra­ne i bo­lja odje­ća, a či­ni­le su je i za­to­če­ni­ce pred odla­zak s oto­ka, za­tim obi­čne za­to­če­ni­ce i tzv. ban­du ko­ja je za dvo­stru­ko te­ži rad i više mal­tre­ti­ra­nja do­bi­va­la po­la por­ci­je je­la. A, Jen­nie su do sa­mog kra­ja lo­go­ro­va­nja ubra­ja­li me­đu ban­du.

Zauvijek obilježena

• Dio mo­je obi­te­lji ko­ji je pre­ži­vio na­ci­sti­čke pro­go­ne ni­je znao gdje sam, jer smo s Go­log oto­ka ima­li pra­vo sa­mo je­dnom mje­se­čno na­pi­sa­ti dva­de­set stro­go kon­tro­li­ra­nih i pro­vje­ra­va­nih ri­je­či. Ocu sam ipak da­la do zna­nja što se do­ga­đa ka­da sam mu na­pi­sa­la da mi je ta­ko do­bro da bi mi bo­lje mo­glo bi­ti sa­mo u maj­či­nom na­ru­čju - ka­že Jen­nie či­ja je maj­ka u na­ci­sti­čkim pro­go­ni­ma mu­čki ubi­je­na. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, u društvu svog ko­le­ge, pje­sni­ka An­te Ze­mlja­ra, ta­ko­đer “go­lo­o­to­ča­na“, po­sje­ti­la je taj otok i na nje­mu pro­našla do­bro oču­va­nu ci­ster­nu za vo­du, ko­ju je sa­ma sa­gra­di­la od ka­me­na ko­ji je sva­ko­dne­vno isko­pa­va­la i obra­đi­va­la.

Ni ko­na­čni po­vra­tak u Be­o­grad ni­je bio ugo­dan jer su je svi izbje­ga­va­li. Ne­ki kao po­li­ti­čki obi­lje­že­nu da im dru­že­nje s njom ne bi stva­ra­lo pro­ble­me, a dru­gi, što joj je po­se­bno teško pa­da­lo, zbog stra­ha da se ni­je pri­klo­ni­la Udbi jer je na­kon teških mu­če­nja ko­ja su za­tvo­re­ni­ci pro­la­zi­li bi­lo i to­ga. Na svo­je no­vi­nar­sko mje­sto ni­je se mo­gla vra­ti­ti, a ka­da je za­mo­li­la ure­dni­ke da joj ustu­pe mje­sto či­sta­či­ce, odbi­je­na je s objašnje­njem da je “go­ra od ra­tnog zlo­čin­ca i da ta­kvi­ma ne­ma mje­sta u Po­li­ti­ci”.

Na­vi­knu­ta na sve i svašta, sva­kih se po­la go­di­na obra­ća­la ta­dašnjim vla­sti­ma s mol­bom da joj do­pu­ste odla­zak u ino­zem­stvo dok ko­na­čno u ruj­nu 1954. go­di­ne ni­je sti­gla u Izra­el, gdje i da­nas ži­vi.

• Ima je­dna uzre­či­ca ko­ja ka­že da se nešto ra­di za gušu, a nešto za dušu. Ta­ko sam i ja, na­kon do­la­ska u Izra­el, upi­sa­la ško­lu ra­di­o­fo­ni­je na ko­joj sam de­vet go­di­na ka­sni­je po­sta­la upra­vi­te­lji­com i to mi­je bio po­sao od ko­je­ga sam ži­vje­la, a ‘za dušu’ sam pi­sa­la knji­ge i ba­vi­la se pro­ču­va­njem po­vi­je­sti - ka­že au­to­ri­ca broj­nih dje­la. Me­đu nji­ma je i au­to­bi­o­gra­fi­ja, odno­sno knji­ga sje­ća­nja i za­bo­ra­va ko­ja obu­hva­ća da­ne nje­zi­na dje­tinj­stva i ra­ne mla­do­sti, ko­ja je pod na­zi­vom “Odje­dnom dru­kči­ja, odje­dnom dru­ga” ti­ska­na ove go­di­ne u izda­nju be­o­grad­ske Či­go­ja štam­pe.

[TABLE]

Autobiografija

• Po­sta­vlja­lo mi se pi­ta­nje tre­ba li uo­pće ovje­ko­ve­či­ti ili za­bo­ra­vi­ti sje­ća­nja? Ako tvr­do­gla­vo bu­dem odbi­ja­la ispri­ča­ti ono što mi se do­go­di­lo i do­ga­đa­lo, zašto ne­lju­di ne bi ima­li pra­vo ne­gi­ra­ti sve što sam opi­sa­la, ne­gi­ra­ti sve što sam do­ži­vje­la i opi­sa­la, ja i me­ni sli­čni. U sva­kom slu­ča­ju go­to­vo ništa ni­sam za­bo­ra­vi­la, čak ni ono što bo­li i gdje bi­lo ka­kva te­ra­pi­ja, pa i au­to­te­ra­pi­ja sla­bo po­ma­že. A smi­ru­je li pi­sa­nje du­ho­ve? O, ne, pi­sa­nje ne sa­mo što ne smi­ru­je du­ho­ve već naj­češće bu­di iz du­bo­kog sna đa­vo­le - pre­ni­je­la nam je au­to­ri­ca po­ne­ku re­če­ni­cu iz pre­dgo­vo­ra au­to­bi­o­gra­fi­je ko­ju je pi­sa­la u svom sta­nu pre­pu­nom knji­ga u Tel Avi­vu.

U toj su knji­zi, na­pi­sa­noj bri­tko i za­ni­mlji­vo, oži­vje­la spi­sa­te­lji­či­na sje­ća­nja iz naj­ra­ni­je do­bi i be­zbri­žnog odra­sta­nja s bra­tom Ale­ksan­drom Sašom i dru­že­nja s pri­ja­te­lji­com Do­bri­lom Jo­va­no­vić ko­ju su od mi­lja zva­li Do­li. Ško­lu pam­ti po to­me što ni­je vo­lje­la ma­te­ma­ti­ku, ali je bi­la ja­ko do­bra u knji­že­vno­sti, je­zi­ci­ma, po­vi­je­sti i svim osta­lim na­sta­vnim pre­dme­ti­ma. Sre­tni da­ni pre­pu­sti­li su 1940. mje­sto ve­li­kim bri­ga­ma, ka­da je kao ško­lar­ka pr­vi put ču­la izraz “nu­me­rus cla­u­sus“, iza ko­jeg je sta­ja­la odre­dba o ogra­ni­če­nju bro­ja ži­dov­ske dje­ce ko­ja se mo­gu upi­sa­ti na pr­ve go­di­ne viših, sre­dnjih, uči­telj­skih i dru­gih stru­čnih ško­la kao i vi­so­kih ško­la u ran­gu fa­kul­te­ta.

Odlazak u geto

• Ono što je mo­ju ma­mu naj­više bo­lje­lo bi­la je mu­čna tišina naših su­sje­da i pri­ja­te­lja, od ko­jih se ni­tko ni­je usu­dio pro­te­sti­ra­ti ili se ogra­di­ti od odlu­ka te i ta­kve vr­ste - sje­ća se Jen­nie i do­da­je ka­ko su čak i no­vi­ne pre­ni­je­le Nu­me­rus cla­u­sus bez ko­men­ta­ra.

Da to ni­je bio je­di­ni za­kon ko­ji je otvo­rio put ka­sni­jim pro­go­ni­ma Ži­do­va i na tlu ta­dašnje Ju­go­sla­vi­je, br­zo se uvje­ri­la, ka­da su se ru­žni do­ga­đa­ji po­če­li smje­nji­va­ti ve­li­kom br­zi­nom. Mno­gi su ne­du­go po­tom na­sto­ja­li izbje­ći zlu su­dbi­nu za­mje­nom iden­ti­te­ta i bi­je­gom pre­ko gra­ni­ce. Kao svje­do­ki­nja pri­sje­ti­la se u au­to­bi­o­gra­fi­ji i pu­ča u ožuj­ku 1941., bom­bar­di­ra­nja Be­o­gra­da 6. tra­vnja iste go­di­ne i nje­ma­čke oku­pa­ci­je gra­da u ko­je­mu je s obi­te­lji ži­vje­la.

• Ži­do­vi su bi­li otpušte­ni sa svih ra­dnih mje­sta, izba­če­ni iz pro­fe­si­o­nal­nih or­ga­ni­za­ci­ja, bi­la im je za­bra­nje­na vo­žnja tram­va­jem, odu­ze­ti su im ra­di­o­a­pa­ra­ti, te­le­fo­ni i osta­li elek­tri­čni ure­đa­ji - pod­sje­ća su­di­o­ni­ca svih tih zbi­va­nja. Usli­je­di­lo je oče­vo za­ro­blje­ništvu u nje­ma­čkom lo­go­ru, pa pri­nu­dni rad za sve čla­no­ve obi­te­lji ko­ji su za nje­ga bi­li spo­so­bni, a za­tim ci­je­li niz loših do­ga­đa­nja ko­ji­ma, či­ni­lo se, ni­je bi­lo kra­ja. Za­dnja ve­čer s maj­kom pred Jen­ni­en ne­že­lje­ni odla­zak u ge­to, a za­tim du­gi da­ni i no­ći u do­mu nje­zi­ne po­zna­ni­ce u Nišu, gdje se po­du­lje vri­je­me pred­sta­vlja­la kao Jo­van­ka La­zić iz Som­bo­ra, ia­ko u tom voj­vo­đan­skom gra­du ni­ka­da ni­je bi­la.

• U dio ulo­ge izbje­gli­ce iz Som­bo­ra spa­dao je i moj ‘lalinski’ izgo­vor. Vje­ro­ja­tno sam u to­me i ma­lo pre­tje­ri­va­la, što je iza­zi­va­lo smi­jeh kod mo­jih no­vih pri­ja­te­lja - šali se na svoj ra­čun Jen­nie, ko­ja je na man­sar­di do­ma svo­je pri­ja­te­lji­ce ti­ska­la i ra­tni ma­te­ri­jal pro­tiv oku­pa­to­ra. Usli­je­di­la je izda­ja je­dnog od nje­zi­nih no­vih zna­na­ca i de­por­ta­ci­ja do lo­go­ra u Ma­ri­bo­ru, ko­ji su nje­ma­čke vla­sti pre­i­me­no­va­le u Ma­ri­burg, a ko­ji joj je bio tek pr­va sta­ni­ca pre­ma dalj­njim lo­go­ri­ma u Nje­ma­čkoj.

Dolazak u Berlin

• Sa­zna­la sam da je to po­mo­ćni ae­ro­drom za po­prav­ke avi­o­na i nji­ho­vih di­je­lo­va ‘Feuerwerksantalt’. Me­đu lo­go­rašima je bi­lo i onih ko­ji su ra­di­li teške po­slo­ve, ugla­vnom su to bi­le Po­lja­ki­nje i Ru­ski­nje, me­đu ko­ji­ma sam se i ja našla pod ‘posuđenim’ ime­nom Jo­van­ke La­zić. U je­dnoj ve­li­koj ha­li ra­di­le smo na go­le­mim, ve­o­ma teškim ko­lu­to­vi­ma te­le­fon­skih ili elek­tri­čnih ka­be­la - spo­mi­nje Jen­nie Le­bel i do­da­je ka­ko pri ozlje­da­ma ko­je su se do­ga­đa­le ni­je bi­lo li­je­čni­čkih in­ter­ven­ci­ja. U lo­go­ru je, stje­ca­jem okol­no­sti, po­sta­la i po­ro­di­lja, dok u fur­go­ni­ma ni­je pro­sli­je­đe­na da­lje u Nje­ma­čku, sve do Ber­li­na.

• Mo­ja je gru­pa na­kon du­ge vo­žnje sti­gla u ne­ki ve­li­ki po­rušeni grad, za ko­ji sam po­sli­je sa­zna­la da je Ber­lin, a čim smo sti­gli, po­čeo je zra­čni na­pad. Po­sli­je tog ‘vru­ćeg dočeka’, pri­ča naša su­go­vor­ni­ca, go­to­vo da ni­je bi­lo ve­če­ri bez bom­bar­di­ra­nja. U tom se grad­skom lo­go­ru ra­di­lo po je­da­na­est sa­ti dne­vno, no bi­lo je, ka­že, teško ali ipak po­dnošlji­vo. U Ber­li­nu je sa­zna­la i za ne­u­spje­li po­kušaj aten­ta­ta na Hi­tle­ra dva-tri mje­se­ca ra­ni­je, ko­ji su or­ga­ni­zi­ra­li nje­ma­čki ča­sni­ci, što joj je uli­lo no­vu na­du da se bli­ži kraj nje­zi­nim ja­di­ma. Da­ni su pro­la­zi­li dok u lo­gor ni­su ušli nje­ma­čki voj­ni­ci tra­že­ći oru­žje, za či­je po­sto­ja­nje ni­je zna­la, a na­kon nje­zi­ne gla­sne po­bu­ne zbog pre­tre­sa odve­li su je u ber­lin­ski Ge­sta­po za­tvor.

Stra­ža­ri su u toj ozlo­glašenoj ka­zni­o­ni­ci, sje­ća se, bi­li okru­tni i za­tvo­re­ni­ci su ih u me­đu­so­bnim ra­zgo­vo­ri­ma di­je­li­li u tri ka­te­go­ri­je, od ko­jih su naj­go­re bi­le SS že­ne, po­se­bno iz­vje­sna Frau Wachmeisterin Mul­ler. Nje­zin je “spe­ci­ja­li­tet“ bi­lo uda­ra­nje za­to­če­ni­ca teškom ram­pom po gla­vi i smi­ja­nje iz sveg gla­sa dok bi one­svi­ješte­ne pa­da­le na pod.

Najgori su bili Rusi
Po okru­tno­sti su bi­li po­zna­ti i Ru­si u nje­ma­čkim uni­for­ma­ma iz ar­mi­je ge­ne­ra­la Vla­so­va, a ne­ki su od njih drškom pišto­lja uda­ra­li za­tvo­re­ni­ke u gla­vu, dok im se ne bi pro­suo mo­zak. Ka­te­go­ri­ja sa­sta­vlje­na od nje­ma­čkih SA-stra­ža­ra, pri­po­vi­je­da Jen­nie, bi­la je ipak po­dnošlji­vi­ja.

Sje­ća se i ju­tra ka­da se pro­bu­di­la po­tpu­no odu­ze­ta, ne mo­gavši po­kre­nu­ti ru­ke ni no­ge, a da ne­vo­lja bu­de ve­ća, stra­žar je bio iz­vje­sni Ju­rjev, ko­je­mu je tre­ba­la ra­por­ti­ra­ti ko­li­ko je u će­li­ji za­tvo­re­ni­ca.

• Ka­da sam mu re­kla da sam ne­po­mi­čna i bo­le­sna, sve je za­tvo­re­ni­ke odgur­nuo i prišao mi ur­la­ju­ći da usta­nem. Vi­dje­la sam da va­di pištolj i već sam bi­la si­gur­na da će mi pro­su­ti mo­zak. Za­tvo­ri­la sam oči ali - uda­rac ni­je usli­je­dio. Bi­la sam izne­na­đe­na ka­da sam vi­dje­la da ru­ku Ju­rje­va dr­ži šaka nje­ma­čkog ča­sni­ka ko­ji je slu­čaj­no taj tre­nu­tak sti­gao i vi­dio što se do­ga­đa. Obja­snio mi je da ni­sam obo­lje­la od dje­čje pa­ra­li­ze, ka­ko sam mi­sli­la, ne­go tzv. be­to­ni­ti­sa ko­ji se ja­vlja usli­jed le­ža­nja na hla­dnom be­to­nu. Taj je ča­snik, ka­ko sam do­zna­la, bio stu­dent me­di­ci­ne, ko­ji je na­kon ra­nja­va­nja na fron­ti do­di­je­ljen Ge­sta­pou i za­hval­na sam što mi je spa­sio ži­vot ia­ko mu na­ža­lost ne znam ime - pri­sje­ća se Jen­nie Le­bel. No, mno­gih dru­gih uda­ra­ca, ba­ti­na­nja i ra­zli­či­tih ozlje­da u tim i go­di­na­ma ko­je su usli­je­di­le ni­je bi­la pošte­đe­na.

Povratak u Beograd
Ti­je­kom zra­čnih na­pa­da stra­ža­ri su sa­mo pro­vje­ra­va­li je­su li sva vra­ta će­li­ja do­bro za­tvo­re­na i po­tom odla­zi­li u za­klon. Do za­tvo­re­ni­ka su izva­na do­pi­ra­le sa­mo de­to­na­ci­je, a s obzi­rom na to da su bi­li odvo­je­ni od svi­je­ta, ni­su zna­li ništa o ra­tnoj si­tu­a­ci­ji i bli­ži li se uo­pće kraj ra­tu. Me­đu za­to­če­ni­ci­ma bi­la je i je­dna Fran­cu­ski­nja Edit, ne­ka­dašnja oper­na pje­va­či­ca, s ko­jom su za­to­če­ni­ce  ti­ho pje­va­le u svo­jim će­li­ja­ma da bi otje­ra­le teške mi­sli i tu­gu ko­ja ih pra­ti­la.

Na­kon svih pro­go­na u svi­bnju 1945. go­di­ne Jen­nie Le­bel sti­gla je ko­na­čno na pe­ron be­o­grad­ske že­lje­zni­čke sta­ni­ce, s ko­je je če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je pošla u ne­po­zna­to. No, ne­u­go­dnim izne­ne­đa­nji­ma ni­je bi­lo kra­ja. - Mo­ja ko­le­gi­ca Da­na i ja sti­gle smo iscr­plje­ne, pr­lja­ve, gla­dne i bez di­na­ra u dže­pu, a na­kon što smo ušle u tram­vaj, kon­du­kter je za­hti­je­vao da pla­ti­mo kar­tu - sje­ća se Jen­nie i ta­kvih po­je­di­no­sti. Ka­da su mu, pri­po­vi­je­da, odgo­vo­ri­le da ne­ma­ju nov­ca jer se vra­ća­ju iz lo­go­ra u Nje­ma­čkoj, kon­du­kter ih je istje­rao iz tram­va­ja, pa su put do ku­će na­sta­vi­le pješice.

Sveti Grgur, pa Goli otok
Nje­zin otac i brat pre­ži­vje­li su pro­go­ne, a Jen­nie je u da­ni­ma na­kon po­vra­tka u Be­o­grad na­sta­vi­la na­sil­no pre­ki­nu­to ško­lo­va­nje u Gi­mna­zi­ji za ra­tom ome­te­ne uče­ni­ke, po­zna­ti­joj kao Par­ti­zan­skoj gi­mna­zi­ji. Ta­ko je do­bi­la pri­li­ku na­do­kna­di­ti izgu­blje­no, una­toč to­me što ni­je bi­la sko­jev­ka i ni­je ima­la “ka­ra­kte­ri­sti­ke“ ko­je su se tra­ži­le i za obra­zo­va­nje i za bi­lo ka­kvo za­po­sle­nje. No, po­stu­pno su se stva­ri mi­je­nja­le na­bo­lje, pa je po­sli­je odre­đe­nog vre­me­na čak pri­mlje­na u re­do­ve no­vi­na­ra Po­li­ti­ke. Sve do vi­ca o lju­bi­či­ci bi­je­loj, po ko­joj je na­zva­la i je­dnu od svo­jih knji­ga sje­ća­nja na te da­ne i onih ko­ji su usli­je­di­li.

• Ia­ko sam prošla nje­ma­čke lo­go­re i sva­ko­ja­ke ra­tne stra­ho­te, isku­stvo Go­log oto­ka bi­lo mi je me­đu naj­te­ži­ma. Za­to­če­ni­ce su ugla­vnom bi­le mla­de že­ne u do­bi od 18 do 30 go­di­ne, naj­češće in­te­le­ktu­al­ke, ko­je su kao i ja sva­ko­dne­vno va­di­le ka­men i obli­ko­va­le ga, ko­pa­le ci­ster­ne i ka­na­le te izgla­dnje­le i iscr­plje­ne že­đu ra­di­le stra­ho­vi­to teške fi­zi­čke po­slo­ve - pri­po­vi­je­da Jen­nie i do­da­je ka­ko pam­ti i mal­tre­ti­ra­nja me­đu sa­mim za­to­če­ni­ca­ma.

Vje­tar s Ve­le­bi­ta bio im je ne­sklon kao i okol­no­sti, pa je ne­ri­je­tko no­sio ba­ra­ke ko­je su str­plji­vo i du­go gra­di­le. Uvje­ti na Sve­tom Gr­gu­ru, na ko­je­mu je pret­ho­dno pro­ve­la dio za­to­če­ništva, pri­sje­ća se, ipak su bi­li zna­tno po­dnošlji­vi­ji od onih na Go­lom oto­ku.

Pu­no go­di­na ka­sni­je, 1986., u Izra­e­lu se su­sre­la s po­zna­tim pi­scem iz svo­je do­mo­vi­ne ko­ju je na­kon ra­ta na­pu­sti­la - Da­ni­lom Kišem, a ko­ji je za pla­ni­ra­ni do­ku­men­tar­ni film pri­pre­mao in­ter­vjue sa že­na­ma ko­je su pre­ži­vje­le lo­gor Sv. Gr­gur. Me­đu nji­ma bi­la je i nje­zi­na do­bra zna­ni­ca Eva Pa­nić-Na­hir, ko­ja je Kišu spo­me­nu­la da je Jen­nie Le­bel bi­la za­to­če­na na Go­lom oto­ku. Knji­že­vnik je bio ite­ka­ko izne­na­đen, jer se u ta­dašnjoj Ju­go­sla­vi­ji prešući­va­lo da je na Go­lom oto­ku bi­lo že­na, pa joj je po­nu­dio da sa­ma na­piše sce­na­rij, na osno­vi ko­je­ga bi on s njom vo­dio in­ter­vju za do­ku­men­ta­rac.

Prvi put u Dubrovniku

• Ni­sam odmah pri­o­nu­la po­slu jer sam u Ju­go­sla­vi­ji ima­la ro­dbi­nu i bo­ja­la sam se da im zbog to­ga ne stvo­rim dalj­nje po­teško­će - go­vo­ri Jen­nie Le­bel, ko­joj se s istom ide­jom Da­ni­lo Kiš po­no­vno ja­vio tri go­di­ne ka­sni­je iz Pa­ri­za. Sce­na­rij, ko­ji je ka­sni­je i ti­skan u bivšoj dr­ža­vi pod na­zi­vom “Go­li ži­vot“, na­pi­sa­la je iste go­di­ne, a već u li­sto­pa­du 1990. Da­ni­lo Kiš je pre­mi­nuo pa je to je­dno od nje­go­vih po­slje­dnjih dje­la.

Te je go­di­ne če­tve­ro­sa­tni do­ku­men­ta­rac pri­ka­zan na be­o­grad­skoj i sa­ra­jev­skoj te­le­vi­zi­ji, i to če­ti­ri ve­če­ri za­re­dom u naj­gle­da­ni­jem ter­mi­nu. In­te­res ja­vno­sti bio je ogro­man, jer je film otvo­rio broj­na pi­ta­nja i te­me o ko­ji­ma se do ta­da ni­je go­vo­ri­lo. Ka­ko se film sni­mao na više lo­ka­ci­ja, od Tel Avi­va, Ha­i­fe do ki­bu­ca u ko­je­mu je ži­vje­la Eva Pa­nić-Na­hir, ka­sni­je je pri­ka­zan i izra­el­skim gle­da­te­lji­ma, pa i ame­ri­čkoj pu­bli­ci, gdje je do­če­ki­van kao svo­je­vr­sna sen­za­ci­ja. Su­di­o­ni­ci ne­da­vne me­đu­na­ro­dne kon­fe­ren­ci­je po­sve­će­ne Ži­do­vi­ma na isto­čnoj oba­li Ja­dra­na u Du­bro­vni­ku ima­li su pri­li­ku vi­dje­ti skra­će­no izda­nje tog do­ku­men­tar­ca u tra­ja­nju od sat i pe­tna­est mi­nu­ta, odno­sno dio ko­ji se odno­si na lo­go­raške da­ne Jen­nie Le­bel na Go­lom oto­ku.

U Du­bro­vni­ku se gla­vna ju­na­ki­nja tog do­ku­men­tar­ca ovog ko­lo­vo­za našla pr­vi put, ia­ko je pu­no pi­sa­la o nje­go­voj po­vi­je­sti, a po­se­bno su je za­ni­ma­le te­me ve­za­ne uz prošlost du­bro­va­čkih Ži­do­va. Lju­bav pre­ma po­vi­je­sti vi­tal­nu 81-go­dišnja­ki­nju, ko­ja una­toč sve­mu zra­či ve­dri­nom i opti­mi­zmom, “na­tje­ra­la je“ na du­go­go­dišnji istra­ži­va­čki rad, ko­ji je uro­dio s dva­de­se­tak knji­ga i ra­do­va obja­vlji­va­nih po stru­čnim ča­so­pi­si­ma. U ne­ki­ma od njih, po­se­bno ka­da je ri­ječ o prošlo­sti du­bro­va­čkih Ži­do­va, po­bi­la je i te­ze ne­kih zna­tno po­zna­ti­jih hi­sto­ri­ča­ra.

• To sam ui­sti­nu ra­di­la za dušu, a ka­ko bih pre­ži­vje­la, stvo­ri­la sam se­bi no­vo za­ni­ma­nje i ba­ci­la se na uče­nje ra­di­o­gra­fi­je - ka­zu­je naša su­go­vor­ni­ca ko­ja je zbog ar­hiv­skog ra­da, ko­je­mu se u ka­sni­jim go­di­na­ma pre­da­va­la, do­bro na­u­či­la i sta­ri he­brej­ski je­zik. Ra­di­o­gra­fi­ja je, ka­že, bi­lo pri­stoj­no za­ni­ma­nje od ko­je­ga se mo­glo ži­vje­ti i pri­li­čno je br­zo na­pre­do­va­la, pa se za ko­ju go­di­nu s na­sta­vni­čkog mje­sta našla i na mje­stu upra­vi­te­lji­ce te ško­le.

Činjenice, samo činjenice
O pri­va­tnom ži­vo­tu ne­ra­do go­vo­ri i taj bi dio, ka­že, sa­ču­va­la za se­be. Do sa­da je, na­po­mi­nje, svašta pro­ži­vje­la no, una­toč sve­mu, uvi­jek joj je bi­lo dra­že na­ći se na stra­ni pro­go­nje­nih ne­go pro­go­ni­te­lja. Da bi op­sta­la u su­ro­vom svi­je­tu, če­sto je bi­la pri­si­lje­na mi­je­nja­ti iden­ti­tet, no ne­ri­je­tko se pri­bo­ja­va­la i ka­kve “ne­pre­dvi­đe­ne blo­ka­de u gla­vi“, ko­ja bi je izda­la i odve­la u smrt. Na sre­ću, gla­va ju je odu­vi­jek do­bro slu­ži­la i po­mo­gla joj je da pre­ži­vi olo­vna vre­me­na.

• Osta­la su sje­ća­nja i uspo­me­ne, od ko­jih su ne­ke ta­ko gor­ke da bi ih naj­ra­di­je izbri­sa­la - ka­že Jen­nie Le­bel. Više pu­ta, po­se­bno u mla­đim da­ni­ma, izda­li su je oni ko­ji­ma je vje­ro­va­la, no una­toč sve­mu sa­ču­va­la je po­vje­re­nje u lju­de i ti­hu vje­ru u do­bro­tu, s ko­jom se ta­ko­đer su­sre­la u svom “ni­ma­lo do­sa­dnom ži­vo­tu“. Če­sto je, ka­že, “uzi­ma­la svoj vir­tu­al­ni da­le­ko­zor za gle­da­nje u prošlost, a za bu­du­ćnost bi okre­ta­la nje­go­vu dru­gu stra­nu“.

A ka­da se okre­ne una­trag, Jen­nie Le­bel na­kon sve­ga pro­ži­vlje­nog sa­mo ka­že:

• Što će o me­ni go­vo­ri­ti na­kon mo­ga ko­na­čnog odla­ska? Ne­ka pri­ča­ju sve sa­mo ne da sam bi­la be­ski­čme­njak. Vje­ru­jem da će ne­ki­ma i pa­sti ka­men sa sr­ca zbog mog ko­na­čnog odla­ska, po­se­bno oni­ma ko­ji ne vo­le da im se ne­ka pri­ča po­tvr­di či­nje­ni­ca­ma. Či­nje­ni­ce su nji­ho­vi ne­pri­ja­te­lji. A ja sam su­više če­sto ti­je­kom svog ži­vo­ta izno­si­la či­nje­ni­ce...

[TABLE]

[TABLE]