Zašto roditelji nasrću na decu: Ja sam te stvorio, ja ću ti presuditi
Mnogi roditelji smatraju da imaju pravo vlasništva nad životom svoje dece. - Izbačeni iz kuće ili nasledstva.
"Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas", u šali je savetovao Duško Radović sve roditelje koji pokušavaju da pronađu formulu koja garantuje vaspitavanje kvalitetnog potomka. Kad roditelj proceni da dete uopšte ne liči na svoje pretke i da bruka "časno porodično ime", onda se još jedna drama iz "toplog porodičnog gnezda" preseli na naslovne stranice gotovo svih novina.
Tako je u crnoj hronici velegrada nedavno "gostovao" jedan otac koji je procenio da ponašanje njegove kćerke isuviše odudara od njegovog poimanja časti i poštenja, a samo je srećan sticaj okolnosti presudio da devojka ne završi u čitulji, već u Urgentnom centru i to s teškim telesnim povredama.
- Često sam je upozoravao da prekine s nedoličnim stvarima kojima se bavila. Umeo sam da joj kažem: "Ne prestaneš li, ubiću te!" Ona se o sve to oglušila. S obzirom na to da me nije poslušala, a da drugačije nisam mogao da zaštitim svoje časno ime, odlučio sam da to sprečim na ovaj način! - izjavio je Ostoja Jerković, dok su kola Hitne pomoći odvodila njegovu osamnaestogodišnju kćerku u bolnicu.
Kada tumače motive koji rukovode roditelje da dignu ruku na dete, psihijatri obično ističu da je nasrtaj na dete - izvrtanje osnovnog biološkog nagona za zaštitom potomstva i da je uvek znak poremećene, odnosno sužene svesti. Šta može da dovede do izvitoperenja ovog nagona?
- Naša patrijarhalna sredina je bogata predrasudama koje se tiču uloge deteta u životu roditelja, a dete najčešće služi kao "diploma" uspešnosti roditeljstva. Zbog toga neretko možemo da čujemo žalbu roditelja: "Toliko sam uložio u tebe i toliko smo se žrtvovali, a ti nam tako vraćaš". Kao da zaboravljau da su dete doneli na ovaj svet, jer su želeli da mu pruže ljubav i radost, a ne da se za njega žrtvuju i da ga optužuju za svaki detalj koji odudara od njihove slike zamišljenog idealnog deteta - objašnjava dr Jovan Marić, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu.
Naš sagovornik dodaje da mnogi roditelji smatraju da imaju pravo vlasništva nad životom svoje dece, a da ekstremno shvatanje ovog prava dovodi do pretnje: "Ja sam te stvorio, ja ću ti i presuditi", ali i do realizacije ideje: "Bolje da te nema, nego da me sramotiš". Nezadovoljni živim sertifikatom svog roditeljstva, neki očevi i majke posežu za ekstremnim načinima manifestacije tog nezadovoljstva - izbacuju dete iz kuće ili ga lišavaju nasledstva.
- Naši roditelji variraju između dva emotivna ekstrema: ili minimiziraju očigledne mane ili preuveličavaju sitnice koje odudaraju od skice idealnog deteta. Osim toga, u našoj sredini je često prisutan lažni moral, a na nagoveštaj amoralnog ponašanja deteta najburnije reaguju roditelji s poljuljanom moralnom vertikalom, odnosno oni koji u detetu prepoznaju "loše" i "nemoralne" delove sebe. Baš kao što na homoseksualnost najburnije reaguju latentni homoseksualci!
Naš sagovornik kaže da se kao sudski veštak retko susretao sa slučajevima ubistva deteta, a u sećanju mu je ostao jedan otac koji je, iscrpljen dugogodišnjom emotivnom borbom sa sinom narkomanom, u stanju duševnog rastrojstva podigao ruku na dete koje je zbog svog načina života unesrećilo celu porodicu.
Profesor dr Jovan Bukelić, koji je ceo život posvetio borbi protiv bolesti zavisnosti, kaže da su poprište najdramatičnijih porodičnih drama najčešće oni domovi na čijem se spisku stanara nalazi dete koje je zagazilo u živo blato narkomanije.
- Toliko sam puta bio u prilici da čujem rečenicu: "Bolje da ga nema, nego da nas sve unesrećuje", ali smrt takvog deteta obično izaziva snažan osećaj krivice roditelja. Roditelji dece koja žive na hemijskim štakama prolaze kroz sve krugove pakla, ali oni retko kada dižu ruku na dete - zaključuje dr Jovan Bukelić.
Katarina Đorđević
(Politika)