Umetnost protiv vlasti
Muzej moderne umetnosti u pariskom Centru Pompidu - najobimnija izložba dadaizma dosad.
"Dada iznad svega stavlja sumnju. Dada sumnja u sve. Dada je besmislica. Sve je Dada. Čuvajte se Dade", pisao je 1917. godine Tristan Cara, pisac i osnivač dadaizma, kosmopolitskog i multidisciplinarnog pokreta, koji se suprotstavio vladajućim kriterijumima u umetničkim svetu. Remek delo, vrednost, lepotu, novac i popularnost, oni su zamenili šalom, ismevanjem, efemernošću i odsustvom tragova. Shvativši ozbiljno Carinu poruku "čuvajte se Dade", francuski muzeji nisu priredili ni jednu izložbu dadaističke umetnosti još od Bretonove smrti, 1966. Grešku je ispravio Muzej moderne umetnosti u pariskom Centru Pompidu, organizujući, dosad, najobimniju izložbu dadaizma, ispraćenu monumentalnim katalogom od hiljadu strana. Od sredine oktobra izloženo je 1.560 dela koja pokrivaju ne samo sve vidove ovog pokreta, nego i sve zemlje u kojima je Dada postojala. Kolaži, montaže, instalacije, akumulacije, ulja, crteži, fotografije, fotogrami, filmovi, zvuci, tekstovi, poezija, skulpture i redi-mejdovi načinjeni tokom sedam godina postojanja pokreta, pozajmljeni su iz različitih državnih i privatnih kolekcija čitavog sveta.
Dada, jedan od najvažnijih umetničkih i intelektualnih pokreta 20. veka, rođen je 1916. u Cirihu i proširen na Francusku, Nemačku i Ameriku. Pokret je procvetao u gradovima razvijene industrije kao odgovor na modernizaciju i prve znake globalizacije iskazane kroz potrebu za novim svetskim poretkom i izbijanjem Prvog svetskog rata. Dadaisti su se snagom duha i intelekta suprotstavili počecima planetarnog umrežavanja krupnog kapitala i političara, u čemu je upotrebljavana i umetnost. "Pretenduje se da umetnost teži ka određenom idealu, međutim, ona služi potrebama vladajuće klase. Velovima svoje lepote ona pomaže da se prikriju oni koji poseduju vlast i njihove metode eksploatacije", pisao je Raul Hausman 1920. U današnjem svetu, opsednutom nadirućom vladavinom finansijera, Dada zavodi svojom vidovitošću i inteligencijom svoje subverzivnosti.
Podelivši izložbu u pedeset prostora bez jačih veza, organizatori su održali duh dadaizma. Svaki prostor je otvoren na četiri strane, što omogućava da se vide dela izložena pored, ali i malo dalje. Izložba nema pravac kretanja, hronologiju, niti pedagogiju. Duhovito i maštovito prikazani su radovi pedesetak dadaista, među kojima su Arp, Šviters, Diks, Pikabia, Man Rej, Breton, Gros, Ernst, Dišan, Aragon, Hausman, Hana Heh, Sofi Taeuber-Arp... Retkost određenih eksponata brzo se zaboravlja zbog neverovatne autentičnosti ostalih dela i dokumenata stavljenih u poseban kontekst.
Više od pokreta, dadaizam je stanje svesti, ekstravagancija, poezija i sloboda. "Dada je nevini mikrob", zapisao je Tristan Cara. Redi-mejdovi Marsela Dišana, genijalnog i hladnog provokatora: porcelanski urionoar, točak bicikla i lopata, postali su umetnički predmeti jednaki slikama i skulpturama. Slični Dišanu, i drugi dadaisti podsmevaju se na svoj način - Gros sadistički, Arp nemo, Ernst veselo, Cara kiselo... Akademskim metodama "ozbiljnih" umetnika dadaisti suprotstavljaju slučaj. Arp cepa hartiju i lepi komade na mestu gde su pali, Cara piše poemu vadeći iz kese reči isečene iz novina, stvarajući tako automatizam u umetnosti. Hausman, Ernst i Šviters su virtuozi kolaža koji se razvija u tri pravca: apsurd, groteska i apstrakcija. Za razliku od Pikasovih i Brakovih kubističkih kompozicija, dadaisti od industrijskih predmeta stvaraju anti-umetnost. Oni razaraju logiku da bi oblicima, bojama, rečima i zvucima dali slobodu. "Mi ne priznajemo nikakvu teoriju. Dosta nam je kubističkih i futurističkih akademija, laboratorija formalističkih ideja. Da li se mi bavimo umetnošću da bismo zaradili novac i mazili ljubazne buržuje", postavljao je pitanje Tristan Cara.
Dišan i Pikabija svojim delima parodiraju savršenu mehaniku, u Grosovim zgradama se zbivaju različite ljubavi i ubistva, a politička i društvena satira Diksa i Šlihtera viđeni su kao antipatriotizam. Šteta je što berlinski Dada Sajam, koji su Hausman, Diks i Hartfild priredili 1920, nije dobio veći prostor, nego je samo evociran bez prikazivanja veličanstvene snage kojom su umetnici napali izvore društvenog zla oličenog u žeđi za vlašću i novcem. Te iste godine, dadaizam je počeo da gubi dah, a tri godine kasnije se ugasio, jer nikada i nije bio stvoren za trajanje i buduće generacije. Međutim, mnoštvo duhovnih principa Dade postali su temelji nadrealizma
Izložba u Boburu je uspešna iz više razloga. Pre svega jer ukazuje na koheziju dadaističke heteroklitnosti, ne stavljajući naglasak na najveća imena, nego na širinu i dubinu zajedničkog pokreta. Potom, izložba je uspešna jer je prikazala ono što nikada nije bilo namenjeno muzejima. Međutim, tu se narušava princip dadaizma. Zato izložba nije dadaistička, jer su potraga, prikupljanje i izlaganje dela, principi fetišizma i špekulacije, udaljeni od dadaističke slobode duha. Istovremeno, Dada mrzi dramatizaciju i teatralizaciju umetnosti, te je zato i nemoguća za prikazivanje. Ipak, svojom hotimično anarhističkom i haotičnom scenografijom, izložba, koja se po definiciji obraća gledaocima, uspela je da postane anti-spektakl. Izložba Dada ostaje u Boburu do janura naredne godine, a potom odlazi u Nacionalnu galeriju u Vašingtonu i u njujorški Muzej moderne umetnosti.
Aleksandar Manić