TOTALNIJE OD TOTALITARIZMA: Was ist Kunst Yugoslavia
IRWIN - Retroprincip 1983 - 2003, u beogradskom Muzeju savremene umetnosti
"Irwin uživo", 1996.
Izložba "IRWIN - Retroprincip 1983 - 2003", priređena u beogradskom Muzeju savremene umetnosti nudi sveobuhvatni presek dvadesetogodišnjeg rada likovnog sastava Irwin koji zajedno sa odsekom za dizajn Novi kolektivizam, predstavlja vizuelno krilo šireg kulturnog fronta Neue Slovenische Kunsta pod čijim se okriljem nalaze i Lajbah/Laibach i teatarska trupa Gledališče Sester Scipion Nacise. Kroz prizmu tzv. retroprincipa koji po rečima samih Irwinovaca ne predstavlja "ni stil, ni umetnički trend, već način mišljenaja, rada, ponašanja i delovanja grupe", u okviru postavke predstavljeni su njihovi najznačajniji projekti.
[TABLE]
Počev od osamdesetih, kada su ustanovili svoj specifičan vizuelni jezik, koji se bazira na obilatoj upotrebi simbola Trećeg rajha i drugih totalitarnih režima u kombinaciji sa njima opozitnim znakovima savremene modernističke umetnosti, među kojima ključno mesto ima Kazimir Maljevič, začetnik apstrakcije 20 veka, Irwin je vrlo brzo postao prepoznatljiv, ali ne i lako čitljiv, po svojim višeslojnim i kompleksnim uljanim slikama, smeštenim u teške, pretenciozne i masivne ramove koji će takođe postati zaštitni znak njihove umetnosti. Ipak, najživlji deo ovog kolektiva, čini njihova grozničava aktivnost na uspostavljanju i razvijanju mreže umetničke komunikacije. Akcije, performansi, debate, promoterstvo umetničkog rada - kako sopstvenog tako i tuđeg, i dalje su najprovokativniji i najuzbudljiviji deo njihovih nastupa. I na samom otvaranju izložbe u Beogradu, pored svih monumentalnih slika, ikona, fotografija, postera, knjiga i drugih čudesa koje su posetioci radoznalo razgledali, najveća gužva vladala je oko samih Irwinovaca, dostojanstveno odevenih u crna odela sa belim košuljama i crnim kravatama. Slična atmosfera se stvorila ipred instalacije "Transnacionala" u okviru koje su deljeni pasoši za njihovu virtuelnu državu NSK u koju se, uprkos gužvi, ne ulazi džabe, već se kao i svugde uredno podnosi zahtev, novac (svega 1.400 dinara) i pasoška fotografija. Nije važno koje ste nacionalnosti, ni koje vam je boje koža, već da možete slobodno da se krećete kao građanin prve države u vremenu.
[TABLE]
Tokom ratnih devedesetih, u širem razmišljanju smisla takvog sukoba, Irwin je dao jasnu umetničku formulaciju, stvaranjem države u vremenu, koja nema pretenzije na teritorije, a po njihovom mišljenju rat je upravo i počeo zbog takvih ambicija. Istovremeno poznati problemi sa identitetom i prelaskom preko granica, doveli su do toga da organizuju svoje pasoške urede gde su ljudi mogli da dobiju NSK pasoše, sa kojima su prema ličnim svedočanstvima, uspevali da pređu granice, dok im sa bosanskim, jugoslovenskim i drugim to nije polazilo za rukom. NSK država koja je ubrzo pootvarala svoje ambasde i privremene konzulate na većem prostoru, postala je supstitut za državne i društvene strukture koje su nedostajale u doba rata. Istina, one jesu postojale, ali nisu zaista funkcionisale. Tako gledano unazad, jedina država koja se na prostorima bivše Jugoslavije zaista mogla podičiti besprekornom operativnošću, bila je NSK (država). Njen okvir poslužio je Irwinu. ali i ostalim grupama NSK sistema da ostvare komunikaciju na širem planu, ali i da realizuju niz narednih projekata. Kada su u junu 1992. godine u Moskvi, otvarali svoju ambasadu, na Crvenom trgu ispred Kremlja raširili su kvadrat od crnog platna dimenzija 73 x 73 stope, koji je prethodno bio spakovan kao mrtvački pokrov. Da bi ga što pre izneli iz autobusa, crni kvadrat odmotavale su mnoge ruke slučajnih prolaznika koji su tako pretvoreni u aktere zbivanja. Raširen u samom srcu ideološke moći, crni kvadrat na crvenom trgu-kvadratu, (Squaer - engl. trg, kvadrat) "delovao je upravo onako kako je to Maljevič, prvobitno i želeo; neshvatljiv radijantan u posedu neke nepojmljive moći", kao što kaže Inke Arns, kustos izložbe. Serija fotografija na kojima po četri vojnika čuvaju zastavu NSK, takođe su deo projekta virtuelne države koja je u međuvremenu ojačala formiranjem sopstvene vojske. NSK garda su ustvari pozajmljeni vojnici iz redova postojećih armija: albanske, kosovske, hrvatske, crnogorske, kako sami kažu, svih onih na koje su nailazili prilikom svojih gostovanja. Sve to, naravno, u svrhu prevazilaženja traume i dovođenja vojske u umetnički kontekst. Tako, privremeno preobraćeni vojnici na ovim posterima, pored regularnih, dobijaju još jedno znamenje ali umetničke provinijencije - belu traku oko ruke sa crnim Maljevičevim krstom.
Skorašnji radovi ove grupe fokusirani su na kritičko preispitivanje istorije umetnosti "zapadnog modernizma", odnosno afirmaciju savremene istočnoevropske umetnosti, a posebno ponovno otkrivanje jugoslovenske umetnosti 20. veka koja više i ne postoji osim u kolekcijama, na adresi sa kolektivnim, jugoslovenskim entitetom. O tome govori i njihova instalacija "Was ist Kunst Yugoslavia" pripremljena, ekskluzivno za izložbu u Beogradu. Ona se sastoji od dvanaest dela jugoslovenske moderne umetnosti iz zbirke MSUB. Originalni radovi stavljeni su u karakteristične "irwin ramove". U novodobijenoj konstelaciji, svojstvo originalnosti se gubi, jer ovako prikazan rad nije više ni Irwinov, niti autora koji ga je radio. Uramljena je čitava epoha 20. veka, jugoslovenski umetnički prostor sa svojim specifičnim i različitim likovnim žanrovima u kome Irwin na simboličan način rekontekstualizuje i svoju vlastitu poziciju umetnika koji uprkos nestanku zajedničke države i dalje aktivno radi na razvitku umetničke saradnje.
Dvodecenijsku, složenu i slojevitu umetničku proceduru Irwina, teško je predstaviti na skučenom prostoru novinskog teksta. Ipak, sintagma koja najbolje opisuje utisak koji za sobom uvek ostavljaju oličena je u naslovu teksta u katalogu za ovu izložbu s potpisom Borisa Grojsa - "Grupa Irwin: Totalnije od totalitarizma". Alekasandra Ćuk.