ТЕРОРИЗАМ И МЕДИЈИ
У моди је пријављивање за једну нову и поуздану професију. Ништа боље него бити „аналитичар светског тероризма”. Ко год није у стању да се негде дене, а изгубио је сваку наду у неки озбиљан посао, могао би да се бави проценом светског насиља. И тако смо добили залудну групу људи која ништа не зна потпуно, али о свему је чула помало, на нивоу разнобојних магова и „трећег ока”. Неки од њих плаше народ, а други га храбре коришћењем опробаних општих места: „Тероризам је постао светски феномен, ми смо у сложеном окружењу. Напад се може догодити било куда, али ваљда неће код нас. Но, ко би га знао, треба бити на опрезу!”
Таквим се проценама заиста нема шта замерити, јер је све тачно. Као што је тачна опаска једног луцидног Чеховљевог јунака, по имену Гљеб Гљебич: „Занимљиво, врло занимљиво Кузма Јегоричу, кад сване много је видљивије него у мрклој ноћи!”
Српски аналитички пророци, углавном самоуки тумачи разорне силе, никада неће остати без теме. Пуца се и руши на све стране, распадају се тела и возила, неки баксузни људи нађу се тачно тамо где нипошто не би требало. Насиље такве врсте већ је произвело медијску засићеност и сигурно води у равнодушност. Напади без милости и селекције више нису сензација, него редовни дневни ритуал.
Ако је заиста тако, у једном тренутку би се могло догодити да ужасни спектакли остану без пажње. Само на први поглед је апсурдно, али управо би претерана учесталост терористичких разарања могла да их медијски одведе на релативну маргину. Без јавног згражавања и сејања неотклоњивог страха и оне неизбежне планетарне језе која политичку промоцију неке идеје своди на екстазу масовне смрти, напади би се могли завршити у кругу одабраних фанатика. Тероризам окружен ћутањем практично не постоји.
Али, у амбијенту Маклуановог „глобалног села” ћутање је искључено, или је говор информације усклађен са величином и грозотом спектакла. Тако је глобално насиље постало потреба телевизије, а не само њена тема. Да не би било заборава, или насиље потцењено, па онда пало у сенку још већег, неизбежно је производити чуда која се не могу игнорисати. Зар 11. септембар у Њујорку пре четири године није савршен доказ за покушај разбијања дневне медијске праксе забашуривања „малих напада”?
То је по свему сасвим јасно, па је у врло разуђеном, али ипак планетарном терористичком покрету, јасно уочљива његова настрана симбиоза са медијима. Највећи напади, са највише жртава и разарања, у ствари су најуноснији информативни садржај. То је парафраза електронске верзије гладијаторске борбе: крви има на све стране, само се не осећа њен мирис.
Тероризам шездесетих и седамдесетих година истеклог века, имао је чак своје романтичне јунаке. То је била нека комбинација личне авантуре и магловите политичке поруке. У немачким затворима је окончана каријера Андреаса Бадера и Урлике Мајнхоф. Легендарни Рамирез Иљич Санчез, звани Карлос деценијама је био неухватљив. А онда је остарио, изгубио свој леви авантуристички рефлекс, баталио идеологију која га је водила у непрекидну авантуру, те се као такав још и заљубио. Ухваћен је на легалу, као онемоћали Казанова, и сада броји последње дане у некој француској тамници.
На Блиском истоку седамдесетих појавила се Лејла Калед, арапска лепотица која је отимала авионе, и убијала по критеријуму политике и мржње, али није била фанатик. Некако је заборављена и нестала у експанзији самоубилачког транса. Дошло је време обезличеног насиља, терориста за једнократну употребу. Док не пукне – још не постоји, кад пукне, више не постоји. Идеологија је на неком другом месту, људи постају муниција за остваривање идеје која се не може ни дефинисати.
Наравно да и данас постоје јаке личности, без којих нема овлашних објашњења тероризма. Али, ту нема романтичне ауре из времена Карлоса. Осама Бин Ладен је себи изградио хладни смртоносни мит. За најуносније и плитке аналитичке покушаје, Ал каида је савршен предмет свакојаког дрљања. Може се казати било шта, без ризика да се направи грешка.
Све што је настрашније, могло би да буде тачно. Пре свега, идеја о Ал каиди као савршеној организацији. Али, наравно, то није тачно. Јер Ал каида (темељ, у слободној интерпретацији), давно је постала застрашујућа маркетиншка идеја. Нема организације из једног центра, постоји само дистрибуција програмског фанатизма. Има савршених планова у потпуно самосталним огранцима, који одавно нису у суровим бреговима Авганистана, него у европским метрополама. Али, остаје име, као омот, као опаки симбол за остварену идеју смрти.
Нови тероризам је редом поразбијао све стереотипе којима се радо служе самоуки тумачи светског насиља. Терористу не можете препознати по занату. Кад путује или успоставља контакте, он је узор углађености. Оставља утисак човека финих манира и најбољег кућевног васпитања. То су образовани, људи који се нису злопатили по камповима за обуку, већ рођени и обучени у оквиру система који ће разарати. Њихова уздржаност у цивилизацији је господствена, а суровост у акцији неизмерна. Као вође имају неограничен ауторитет, раван онима који су стекли господари смрти. Ако их неко од подређених заиста упозна, то ће бити само они који ће свакако погинути.
Људи којима је разарање живота свети циљ нису лудаци. Они су креативни, интелигентни фанатици, али и хладнокрвне занатлије у идеологији која их је створила. Савршено добро познају медијске законе, слуте да би се читав посао којим се баве могао угасити због навике на малу количину смрти и досаде.
Њихов мозак ће непрекидно трагати за „савршеним разарањем”, и оним акцијама које би заиста могле да потресу свет. Све је теже бавити се сусретањем њихове иницијативе. А то значи да ће многи удари у будућности бити буквално неодбрањиви. У том послу, креативност је светиња. Они увек стартују први, сви који се од њих бране биће у закашњењу. Чак и драгоцени обавештајни подаци о кретању „занимљивих људи” стигну тек кад те личности ураде свој посао и негде заувек нестану.
А онда увек стиже питање – шта са нама? Дакле, хоће ли нас напасти или смо и даље мимо света. Озбиљни аналитичар из првог дела овог текста о томе углавном каже: „Не би требало, али ко зна, морамо бити опрезни, свашта се може догодити, еј, Србија је то!”
Ништа чудно. Два дана пре напада на Енглеску, један од шефова поуздане тајне службе Њеног величанства казао је да, колико он зна, Лондон није циљ, нити има разлога да буде.
А шта би о томе рекао Гљеб Гљебич, спокојни јунак Антона Павловича Чехова, коме је видело јако добро кад сване! Али кад смркне, баш и није.
Љубодраг Стојадиновић