Sve manje vrabaca u Srbiji: Kad cvrkut utihne

Majušna ptica gotovo nestala u Britaniji, a i kod nas teško da će dobiti bitku za opstanak sa golubovima, svrakama i vranama

Nije potrebna nikakva stručnost pa da se primeti da je vrabaca, gugutki i seoskih lastavica sve manje, kako u Srbiji, tako i u zapadnoj Evropi. Građani sve češće primećuju da se više ne čuje tako često kao ranije cvrkut ovih ptica kojih je nekada bilo najviše po parkovima.

Ova pojava zabrinjava stručnjake s obzirom na to da je to vrsta ptica koja je veoma zavisna od čoveka. Kako nam je rekao ornitolog iz Zavoda za zaštitu prirode Goran Sekulić, za sada nema dovoljno novca za sprovođenje monitoringa ovih nekada brojnih ptica u Beogradu i drugim gradovima Srbije.

Lista ugroženih

U Velikoj Britaniji je najobičnija vrsta domaćeg vrapca stavljena na crvenu listu ugroženih ptica. U poslednjih 10 do 15 godina broj vrabaca u toj ostrvskoj zemlji opao je za 90 do 95 odsto, ističu u Francuskom centru za biološko istraživanje ptičjih populacija. To je ogroman postotak. Ta majušna ptica gotovo je nestala kao vrsta u Britaniji, navode stručnjaci istog centra.

Bivši dugogodišnji direktor Prirodnjačkog muzeja Srbije i jedan od naših najpoznatijih ornitologa Vojislav Vasić kaže da još nismo stigli do toga da baš više nemamo 'vrapca u ruci', a golubova na grani napretek. Ove male živahne i otporne ptičice još nismo stavili na crvenu listu kao Englezi, ali, po svoj prilici, nismo daleko od njih. Njihov opstanak, zapravo borba za život u gradovima, prilično je ugrožen, budući da im opasnost preti s više strana.

Mada strani stručnjaci još ne mogu da proniknu u ovu, kako tvrde, neobjašnjivu pojavu, ornitolog Vasić pretpostavlja da je više razloga koji su uticali da se poslednjih godina smanjuje broj vrabaca kod nas.

- Pošto su se pretežno hranili zrnevljem iz zobnica, njihova brojnost u gradovima je smanjena potiskivanjem konja iz saobraćaja. U konkurenciji s golubovima, svrakama, vranama i gačcima, vrapci su izgubili bitku, pošto su te ptice jače, pa pre dođu do hrane od njih. Za razliku od ranijih godina kad su vrapci bili gospodari naših parkova, umesto njih to su postale svrake i vrane kojih svake godine ima sve više. A one su 'eksperti' da love male vrapce naročito kad izleću iz gnezda, da jedu njihova jaja, tako da su im znatno pogoršane šanse za preživljavanje - objašnjava Vasić.

Vole žive ograde

On ne veruje da je zagađenost vazduha jedan od uzroka sve manjeg broja vrabaca u Srbiji, ali sigurno to nije nešto što bi moglo da ublaži sve ove negativne uticaje na vrapce.

- Englezi imaju neke teorije o laganom umiranju vrabaca koje su čisto engleske. Oni su primetili da su vrapci voleli njihove čuvene žive ograde. Pošto je dužina tih ograda znatno smanjena, zbog toga što su napravljeni parkinzi pored puta, praktično je ovim ptičicama oteta zelena oaza gde su svijale gnezda. Nestanak živih ograda Englezi dovode u vezu s nestankom vrabaca - konstatuje on. Ali, ovaj razlog nikako ne važi za nas.

Vasićevu tvrdnju da je vrabaca sve manje, i to ne samo u Srbiji, potvrđuju istraživanja obavljena i u drugim zemljama kao što su Nemačka, Češka, Holandija, Belgija, Italija i Finska. Broj vrabaca u nemačkom gradu Hamburgu u poslednjih 30 godina smanjio se za 50 odsto, a u Pragu u poslednjih 20 godina je opao za 60 posto.

Problem postoji u Francuskoj s tim što nekoliko godina kasni u odnosu na Veliku Britaniju i druge zemlje Evrope. Stručnjaci upozoravaju da se od 1989. do 2003. godine populacija vrabaca u Francuskoj smanjila za 11 odsto. Uzroke možda treba tražiti u samoj životnoj sredini vrabaca koja se poklapa sa čovekovom, smatraju stručnjaci. Vrabac pripada ptičjoj vrsti koja je najviše vezana za čoveka od koga zavisi, kako po pitanju staništa, tako i po pitanju ishrane.

Pravi razlozi nestajanja vrabaca, i gradskih i poljskih, ostaju još nejasni. Naučnici smatraju da bi uzrok mogla biti konkurencija drugih vrsta, pa čak i dejstvo nekih elektro-magnetnih talasa ( radio-talasi i slično ).

Ono što posebno zabrinjava ornitologe jeste činjenica da opadanje populacije domaćih vrabaca dolazi nakon gotovo potpunog nestanka ( između 80 i 95 odsto u periodu od 1970. do 2000.) jedne vrste vrabaca, čiji je latinski naziv paser montanus, koja je nekada takođe bila vrlo rasprostranjena u  Evropi.

- U svakom slučaju, to je fenomen za istraživanje i jasan signal da se u kvalitetu životne okoline nešto promenilo - zaključuje Vasić.

Nada Kovačević