Стрелама на спасиоце
Претпоставља се да су домороци Андамана и Никобара много пре других осетили опасност и ослањајући се на само њима препознатљиве сигнале природе. ЊУ ДЕЛХИ, 13. јануара – Далеко од матичног копна, стратешки веома важан, али изолован и на мапама једва уочљив, архипелаг Андаман и Никобар је ових дана једна од главних тема у Индији. Као део индијске територије најближи епицентру земљотреса који је покренуо велики талас и изазвао, по свему судећи, највећу природну катастрофу новијег доба – и као подсетник докле сежу њене територијалне воде и стратешки интереси.
Најпре неколико чињеница о географији. Андаман и Никобар су од индијског потконтинента удаљени око 1600 километара. Реч је о архипелагу од 572 острва, од севера ка југу разасутом на оси од преко 700 километара. Тврди се да је настањено само 35, али се то поуздано не зна, јер многа још нису довољно истражена. Ова острва су, наиме, боравиште пет аутохтоних и у редовним приликама ретко помињаних племена од којих се нека клоне додира с „цивилизацијом” држећи се свог самосвојног начина живота и не мењајући навике још од прадавнина.
Људи који нестају
Према последњем попису (из 2001) архипелаг, на коме се налазе и базе индијске војске, имао је укупно 356.000 становника. Поменута племена су, при том, у великој мањини. Нека су сведена на само педесетак припадника. Племе Онга, на пример, имало је, приликом пописа, 98 чланова и сматра се најпримитивнијим у Индији: реч је о полуномадима који у потпуности зависе од хране коју проналазе у природи.
Племе Синтинелеза, које живи само на истоименом острву, мало је проучено, између осталог и због одбијања сваког контакта са спољним светом. У првим данима после налета цунамија било је страховања да их је велики талас потпуно збрисао, али кад је посада једног хеликоптера индијског ратног ваздухопловства, која је у ниском лету испитивала ову територију, јавила да је гађана стрелама и камењем – био је то чврст доказ да су Синтинелези преживели.
Цунами је, међутим, опустошио обалу прекривши је дебелим наслагама муља и дилема је сада какав ће дугорочни ефекат то имати на ово племе које је живело углавном од онога што улови у мору.
Засад се ништа не зна о судбини око 200 припадника племена Шомпен, чији припадници нису виђени од 26. децембра прошле године, па многи страхују да би њихов потпуни нестанак могао да буде још једна од тешких последица цунамија. Они су живели на крајњем југу острва Велики Никобар. Сви покушаји да се лоцирају нису досад дали резултате. Оптимистичка претпоставка јесте да су се повукли у дубину копна пре удара, на први знак да се догађа нешто неоубичајено. Тај знак био је нагло повлачење воде и смањење нивоа мора пре него што ће уследити велики талас.
Сигнали природе
Претпоставља се да су домороци Андамана и Никобара много пре других осетили опасност и ослањајући се на само њима препознатљиве сигнале природе. То је био повод да влада у Њу Делхију прихвати предлог Националног антрополошког института да се проучи „систем раног упозоравања” који, очигледно, поседује домородачко становништво у разним деловима земље, укључујући, наравно, и Андаман и Никобар. Реч је о традиционалном знању које се преноси с генерације на генерацију. Претпоставља се да се ти људи, између осталог, ослањају и на инстинктивне реакције животиња и њихова суперосетљива чула која су у стању да региструју магнетне, температурне и хемијске промене које су поуздани весници долазеће непогоде.
На острва Андамана и Никобара ових дана је приспело и неколико страних експерата како би проучили последице цунамија. Њихова порука, која је добила публицитет на индијској телевизији, пре свега је утешна: веома су мали изгледи да се понови „црна недеља” од 26. децембра и да неки нови потрес изазове сличан пустошни талас. За многе овде који су преживели цунами, који им је однео најближе, то може да буде нека врста охрабрења, али не и велика утеха.