Strahuju da decu puste u park

Zemun polje, velika žuto-bela zgrada, broj 11, stan Stanković. „Uđite, kafa je već spremna", kaže Suzana, mlada Romkinja, koja sa svojim mužem i petoro maloletne dece već dve godine živi u socijalnom stanu.

U prostranoj dnevnoj sobi, u kojoj se nalaze jedan sto i dva kauča, igraju se šestogodišnje bliznakinje Petra i Živana. One su najmlađi članovi porodice Stanković, dok su Boris (13), Nataša (12) i Igor (10), već dovoljno odrasli, kaže Suzana, pa sad sa tatom Đorđem na buvljaku kupuju štipaljke i gaće, koje će kasnije preprodati.- Od toga mi živimo. Đorđe nekad sakuplja karton, ali u stvari želi da radi fizičke poslove. Ja mu onda kažem „vidi kako si sitan, niži od mene za pola glave, ko će tebe za fizičke poslove" - priča kroz osmeh Suzana. Njena želja je da radi kao kućna spremačica i zbog toga završava večernju školu „Branko Pešić". Ali, kako kaže, Rome ionako niko neće da zaposli.- Pre mesec dana je trebalo da pospremam stan neke gospođe, ali kad je čula da sam Romkinja, poručila je da „ne želi Cigane u svojoj kući". Kako onda da platim 12 hiljada za ovaj stan, kad će i socijalno da nam ukine pomoć od osam hiljada. Kažu, ti i muž ste radno sposobni, pa nađite neki posao. Mi hoćemo, ali nas niko neće- žali se Suzana.Sada je najviše plaši zima, jer Boris nema jaknu. Ali, kaže, izdržljiv je on, pa je tako i prošlu zimu pregurao. Najlakše je za malu Petru i Živanu, jer deca u vrtiću ni ne gledaju garderobu, a vaspitačica ih uvek pohvali kako su čiste.- Prvi put kada sam ih dovodila u vrtić izvinila sam se vaspitačici što će često dolaziti u istoj garderobi, ali i ona kad god može, pokloni im nešto od stvari - priča Suzana.

Prema njenim rečima, od Centra za socijalni rad i Crvenog krsta ne mogu da očekuju nikakvu pomoć, jer uvek sledi isti odgovor - zaposlite se, pa će vam onda deca biti i obučena i sita. Službenica Centra za socijalni rad, koja ih povremeno obilazi, je poslednji put prokomentarisala da „žive bolje od nje" i da „čak imaju i lepši kauč", navodi Suzana. Ali, kako kaže, taj „lepši kauč" je njihov ponos, jer je krvavo i pošteno zarađen. (bold KJG)

- Kada smo dobili ovaj stan, prvih godinu dana smo spavali na podu. Poređamo ćebiće, zbijemo se, i bude nam toplo. Onda je muž nešto radio na građevinu, a šef nije imao da ga isplati, pa mu je dao dva zelena kauča.Najveći problem, međutim, nije to što socijalne službe neće da slušaju o njihovim problemima, već što nema ko da ih zaštiti od suseda koji ne žele Rome u svom naselju, priča Suzana. Od kada su se doselili, kaže, gađaju ih kamenjem na putu do prodavnice ili ih preko interfona zgrade psuju i vređaju. Zbog takve netrpeljivosti, romska deca se u obližnjem parku igraju najduže do pet popodne, mada je i tada, kaže Suzana, zbog straha kao na iglama, pa bi najviše volela da joj deca iz kuće uopšte ni ne izlaze.- Mog Borisa su prošle godine presreli ispred ulaza i pretukli. Bili smo srećni što je uopšte ostao živ.Ipak, ima i divnih suseda, priča ova mlada Romkinja, i to su njihovi redovni gosti kada, kao pravi pravoslavci, slave Đurđevdan.- Prošle godine je komšijka za slavu donela tortu, a komšija koji drži obližnju prodavnicu, dao nam je jagnje. Čak su došle i naše bivše komšije, radnici iz Termoelektrane „B" u Obrenovcu, gde smo, pre nego što smo došli u ovaj stan, živeli u jednoj sobici. I oni su nam doneli skoro pet hiljada dinara - s oduševljenjem se priseća Suzana.Tako će, kaže, slaviti i naredne tri godine, koliko još imaju prava da ostanu u socijalnom stanu. O daljoj budućnosti ne razmišljaju, jer im je, priča Suzana, bitno samo da sutra ima šta da se jede. I onda su, kaže, srećni, jer „takav je život nas, Cigana".