Sedam godina života u transu

Zaječarac Dragan Koljević (29) proveo je šest i po godina kao Jehovin svedok. Povredio je, kaže, sve koji ga vole, a umakao je svojim mentorima zahvaljujući bolesti

Najpre smo samo 'filozofirali', a onda je počelo pravo ispiranje mozga, toliko perfidno, da nisam ni primetio kako sam se stopio s njima, počinje svoju ispovest za 'Blic nedelje' Zaječarac Dragan Koljević, bivši Jehovin svedok.

- U to vreme radio sam u izbegličkom kampu u Graljanu kod Zaječara, i jednog dana sam slučajno, od jednog izbeglice, dobio neke zanimljive časopise koji su govorili o smislu života.

Zainteresovao sam se, i preko adrese koja je bila u tim listovima, naručio još literature. Nakon par dana ispred moje kuće zaustavio se automobil iz koga su izašli muž i žena, lepo obučeni, ljubazni, nasmejani. Pitali su me da li sam ja naručilac, malo smo popričali, ostavili su mi svoj broj telefona i otišli. Nisam im se javio, i nakon nekoliko dana došli su kod mene u kamp na posao gde smo nastavili naizgled spontan, zanimljiv i naivan razgovor. Imponovalo mi je da o tako 'filozofskim temama' razgovaram s kulturnim ljudima i počeo sam da se družim intezivno s tim bračnim parom, da odlazim kod njih. Uveli su me u svoje 'društvo' i nakon četiri meseca ja sam se krstio kao Jehovin svedok.

Dragan napominje da potiče iz ateističke porodice, da ga nikada u životu nijedna religija nije interesovala i da nije bio kršten u pravoslavnoj crkvi.

Život mi se promenio

- Druženje s tim ljudima bilo je svakodnevo, znali su svaki moj korak, pokret, više puta dnevno smo se čuli telefonom. Počeo sam da menjam sve u svom životu, da budem u skladu sa 'pravom istinom'. Infiltriran sam u grupu u smislu da je sve van Svedoka demonsko. Tako, prestao sam da odlazim na sva slavlja i rođendane, jer je to demonsko. Izgubio sam gotovo sve dotadašnje prijatelje, ali to mi je tada bilo potpuno nebitno. Nisam bio ni na rođendanu sestrici koja je 11 godina mlađa od mene, nisam slavio Novu godinu, sa zidova svoje sobe poskidao sam postere, jer je to zabranjeno. Ne smeju se imati ni posteri pisaca, naučnika, pevača, a o ikonama i slavama, da i ne govorim. Otišao sam na jedan od sastanaka, koji su inače bili po kućama članova, sa tamnim naočarima i umalo me nisu proglasili otpadnikom. Nisam smeo da nosim ni farmerice, ranac. Bilo je zabranjeno gledanje televizije, slušanje bilo koje muzike, izbacio sam romane, jer, po njima, u svemu može da se nađe nesto demonsko. Potpisao sam dokument da u slučaju potrebe neću primati krv. I u svaku reč, u svaki postupak ja sam slepo verovao. Jedino sam se mnogo plašio da me ne isključe iz grupe jer je to, smatrao sam tada, jedini 'pravi put čoveka'. Devojku sam mogao da izaberem samo među pripadnicima grupe. Prijatelji iz 'prethodnog života' morali su biti izbrisani. Bilo je poželjno što jače udaljavanje od porodice, jer ona može da nam zatruje misli. Moja baka, koja me je očuvala, jer su mi roditelji razvedeni, molila je, plakala, grlila me onako u suzama, samo da se okanem te sekte. Ja bih joj zalupio vrata i rekao da je u nju ušao demon. A to sam zaista i mislio.

O svom načinu života za tih šest i po godina Dragan kaže da je bio kao u transu, da je sve zahteve ispunjavao s radošću, a osnovni zadatak je bio uvođenje novih članova u grupu.

Do poslednjeg dinara

- Svako od nas delio je propagandni materijal na ulici obavezno najmanje dva sata dnevno. Na sastanku bismo 'isparčali' Zaječar i svako od nas bi dobio zadatak da u nekom delu grada vrbuje članstvo. Morali smo da uđemo u svako domaćinstvo po bilo koju cenu. Ukoliko nam ne bi otvorili vrata kad zvonimo, dolazili bismo iznova, i na kraju u sanduče ostavljali propagandni materijal. Nažalost, ja sam u celu priču uvukao jedan bračni par. Zanimljivo je bilo i kako smo svi mi davali poslednji dinar za pomoć našoj braći i za štampanje letaka. Niko nam nije tražio, samo se na svakom sastanku govorilo da je novac potreban. Davao sam sve što sam imao, kao i svi ostali. I mislio sam da radim najispravniju stvar na svetu...

- Mene je bolest spasla. Jednog dana dobio sam napad koji je ličio na epileptični. Međutim, sve analize su pokazale da sam potpuno zdrav. Napadi su postali učestali, po dva, tri svakog dana. Bojao sam se da izađem iz kuće da se to ne bi dogodilo na ulici. Prestao sam da idem na sastanke, da dajem novac, da vrbujem ljude. Zvali su me da dođem, tvrdili da me to napada sam đavo ne bi li iskušao moju veru, zvali su me da nastavim s aktivnostima, ali nisam mogao. Obratio sam se neuropsihijatru, dao mi je lekove, ali napadi nisu prestajali. Imao sam psihički poremećaj koji se manifestovao napadima sličnim epilepsiji.

U 'Lazi Lazareviću' u Beogradu jedna lekarka mi je saopštila da se te godine javilo 700 pacijenata sa identičnim simptomima i da su svi bili pripadnici neke sektaške organizacije. Odlučio sam da izađem iz Jehovinih svedoka i odneo sam im papir o istupanju. Zatim sam se zatvorio u kuću i krio se od njih desetak dana. Moj brat me je čuvao, odgovarao na njihove pozive telefonom, otvarao im vrata i govorio da nisam kod kuće. Oni ne ispuštaju svoje članove tako lako, ali kako od mene nisu imali koristi zbog moje bolesti, javili su da sam konačno isključen. Međutim, napadi nisu prestajali, i dalje ih je bilo nekoliko svakog dana. Smršao sam na 44 kilograma.

Čudesno izlečenje

- Sanjao sam kako prilazim nekakvoj ikoni, video crkvu iznutra, krstim se, što u životu nisam učinio, i klečim pred tom ikonom koju sam jasno video. Čim sam se probudio, upalio sam televizor i video Hram svetog Save u Beogradu. Pomislio sam da tu moram otići i pozvao drugaricu Bilju da krene sa mnom. U crkvi je sve bilo kao u mom snu, ikona je bila na istom mestu, sve isto. Klekao sam ispred ikone i počeo da plačem. Kasnije sam se krstio u zaječarskoj crkvi i poslednji napad sam imao jedan dan nakon krštenja. Prestali su iznenada, kao što su se i pojavili...

Dragan kaže da se kasnije teško uklapao, da su mu na ulici govorilio da ide u sektu odakle je i došao, da se od ispiranja mozga lečio i kod psihijatra, ali i da je pet meseci proveo u Duhovnom centru u Crnoj reci gde se leče narkomani i bivši pripadnici sekti. Terapija je radna uz prisustvo pravoslavnih službi.

- Sada pevam u crkvenom horu, imam prijatelje, izlazim u grad, živim normalno. Imam devojku, nosim tamne naočare i ranac kad mi se prohte, idem na rođendane, družim se. Znam, povredio sam porodicu, sve koji me vole. Izgubio sam sedam godina života. Ovo govorim da se nikad nikom ne ponovi moja sudbina..

S. B.

 

I škola je demonska

U Jehovinim svedocima su tvrdili da je učenje gubljenje vremena. Upisao sam bio Višu učiteljsku školu, ali sam, zaslepljen verovanjem, napustio školu da ne bih gubio vreme koje treba da posvetim Svedocima. Poželjno je bilo jedino učenje za lekara ili advokata, ono što bi sekti pomoglo.

Svi isto misle, isto rade

Dragan kaže da je centar Jehovinih svedoka Srbije u Nemačkoj i da ima mnogo više pripadnika nego što se misli. Po njegovim rečima, pre pet godina ih je u svetu bilo više od šest miliona, a svako od njih, bilo Japanac, Turčin ili Srbin, isto misli, isto se ponaša i isto radi.