Sada uče drukčiji život

GARSONjERA u Meštrovićevoj ulici na Voždovcu do pre tri godine čuvala je veliku tajnu. U njena 23 kvadrata, od 2000. do 2004. godine, roditelji su, pod ključem, držali svoja dva sina - zaključana! Otac Tomislav i majka Slađanka Gajić nisu dozvoljavali mališanima M. G. (14) i B. G. (11) da izlaze napolje, druže se sa ostalom decom, idu u školu... Danas, tri godine kasnije, dečaci imaju novi, slobodan život. Odrastaju zajedno u hraniteljskoj porodici. Sa vršnjacima dele igre i igračke, dele i klupe jedne beogradske osnovne škole. Dobri su đaci i što je najvažnije dobra su deca. Surovi deo detinjstva, koji su im uskratili najmiliji i krvno najbliži, tata i mama, čini se, bledi sve više i više.

• Uklopili su se u novu sredinu - kaže Mirjana Veljović, rukovodilac Centra za socijalni rad opštine Voždovac. - Jedan od dečaka je kasnio razred za vršnjacima, ali je i to nadoknadio.

A, roditelji su i danas na mestu zločina. Majka i otac su i dalje zajedno, žive u istoj garsonjeri u Meštrovićevoj. Pod nadzorom su Centra za socijalni rad opštine Voždovac. Međutim, problema i dalje ima. Slađanka odbija da se leči i da jednom nedeljno odlazi na kontrole.

Kada su konačno 2004. godine izvučeni iz kandži roditeljske surovosti, mališani su smešteni u Urgentno odeljenje Doma za nezbrinutu decu „Jovan Jovanović Zmaj“. Nedostajalo im je druženje, pa su se brzo sprijateljili sa ostalim štićenicima ove ustanove. Sporije i nesigurnije su se kretali, jer su bili u zatvorenom i ozbiljnija šetnja za njih je bila nešto nepoznato. Zaključeno je tada da kod njih postoji određeni stepen pismenosti, da sa njima može uspešno da se radi na socijalizaciji... Zatim su dobili nove „roditelje“.

Sudbinu zatvorenih dečaka kao da naše društvo nije shvatilo kao opominjujuću. Na pitanje da li je u poslednje vreme bilo sličnih slučajeva, Mirjana Veljović kaže:

• Nažalost, često. Bar jednom mesečno imamo slučaj zanemarivanja dece u porodici!

Slučaj zatvorenih mališana vodio se pred Petim opštinskim sudom, koji je roditelje teretio za krivično delo zapuštanja i zlostavljanja dece. Slađanki je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi.

Plašili se kidnapovanja

Majka Slađanka Gajić pričala je pred sudom da deca nisu krenula u školu, jer im je nedostajalo novca. Ona je navela da je dečake puštala da se igraju sa vršnjacima iz komšiluka, ali da je oko zgrade bilo čudnih ljudi, a jednom se desila i eksplozija. Roditelji su se bojali da će im neko kidnapovati decu. Otac Tomislav, bivši sveštenik, govorio je da mališane nisu puštali napolje, jer su bili gladni, pa se ne bi igrali ni pet minuta. Njega je, inače, Srpska pravoslavna crkva isključila iz svojih redova, jer je prekršio kanon i kao momak se oženio. Zatim je na grobljima izigravao lažnog sveštenika.

Dijagnoza

Neuropsihijatri su ustanovili da Slađanka Gajić boluje od paranoidne psihoze. Ona ne shvata da je njeno ponašanje prema dečacima loše. Ispoljila je ponašanje opasno po okolinu, a da se to ne bi ponovilo, predloženo je obavezno lečenje.
 
S. S. Rovčanin, 16. oktobar 2007