Ruže i trnje u Drezdenu

Šta je zaista vest: da je na ulice izašlo pet hiljada demonstranata, ili da se na ulice tog istog grada, u isto vreme, i istim povodom, a reč je o (istočno)nemačkom Drezdenu, slilo pedeset hiljada. Takođe demonstranata.
Sve, kao i uvek u životu, zavisi od „stajne tačke”, koja stvari čini relativnim. Matematika tu mnogo ne pomaže.

Ne postoje činjenice, postoje samo interpretacije. Starogrčka mudrost.

O samom događaju, obeležavanju šezdesete godišnjice razornog bombardovanja Drezdena (13. februar 1945) „Politika” je pisala prošle sedmice. Ovo je eho tog događaja. Po mnogo čemu intrigantan. I govorljiv. Nameće teme koje su, i posle šest decenija, opet veoma delikatne. Za Nemce, posebno. Ali i za svet.

Sporne i nesporne činjenice

Samo jedan detalj. U nemačko ime i nemačkom rukom počinjeni su tokom Drugog svetskog rata stravični zločini drugima. Mnogim narodima.

Jesu li i sami Nemci bili žrtve zločina?

Prva činjenica nije sporna. Oko ove druge, koja „matematički” postoji, nastaju sporenja i problemi.

Istorija je tako poređala događaje. Svet je, ovoga puta ta reč nije prejaka, i u sedištu svetske organizacije obeležio šezdesetu godišnjicu oslobađanja najstrašnijeg nacističkog mučilišta, Hitlerove „fabrike smrti”, Aušvica. Stravičan simbol holokausta.

Nemci su 13. februara obeležili takođe šezdesetu godišnjicu savezničkog bombardovanja Drezdena, pod čijim ruševinama je ostalo najmanje 35 hiljada ljudi.

Po svemu neuporedivo. Ne samo po brojkama.

Za neke Nemce je, međutim, i uprkos svemu, Drezden holokaust. Genocid.

Prošle nedelje je Drezdenom promarširalo takvih pet hiljada. Onih pet hiljada s početka ove priče.

Pet hiljada koje su bacile u zasenak onih pedeset hiljada. Reč je o pet hiljada neonacista.

Otimanje Drezdena

Oni su „oteli” Drezden („Gardijan”) ogromnom broju njegovih građana koji su toga dana izašli na ulice s belim ružama u rukama i reveru.

Znak otpora neonacistima, pozajmljen od šačice samoubilački hrabrih koji su, okupljeni oko udruženja „Bela ruža”, digli glas 1943. protiv nacističke tiranije i ratne katastrofe.

Tragična heroina tog otpora koji je brutalno ugušen, po kratkom postupku i bez priziva, doživljava ovih dana zakasnelu filmsku slavu.

Film „Poslednji dani Sofije Šol” kandidat je za veliku nagradu Berlinskog festivala koji je upravo u toku.

Tako je bela ruža prkosa nastavila svoju bitku, ovoga puta u Drezdenu.

U „noći tišine” hiljade građana je svećama ispisalo na gradskom trgu poruku da je Drezden „sit (neo)nacista”.

Sve je bilo do tančina isplanirano. Nemci su znali da svet te noći opet gleda u njih. I u Drezden, koji je, sticajem okolnosti, postao najjače uporište neonacista u zemlji. Alarm je uključen kad su ušli, sa dvanaest poslanika, u pokrajinski parlament, a uzbuna je nastala kad su, demonstrativno i bučno, protestovali protiv odavanja pošte, minutom ćutanja, žrtvama holokausta.

Te noći, minule nedelje, iz Drezdena je trebalo u svet da ode poruka o „pravom licu grada” i stvarnom, antinacističkom raspoloženju ogromne većine njegovih građana.

U prvi plan je izvlačena činjenica o pedeset hiljada ljudi koji su, u dubokoj tišini, odavali poštu žrtvama bombardovanja, odbijajući da one budu „vlasništvo” onih pet hiljada bučnih, koji su urlali o „Čerčilovom bombaškom genocidu”.

Bez mnogo uspeha. Eho događaja iz Drezdena išao je, posebno u britanskoj i američkoj štampi, drugim smerom. Na slici su bili upadljiviji reski potezi i tamni tonovi.

Londonski „Tajms” je pisao da su neonacisti „ukrali” Drezdenu „dan tragike”. „Njujork tajms” je javio da su neonacisti „pokvarili” dan sećanja u Drezdenu i konstatovao da su građani izrazili gnev zbog činjenice da je njihov grad „postao bolestan od (neo)nacista”.

„Independent” je zaključio da su „fašističke demonstracije” izazvale ogorčenje velikog broja građana i samog kancelara, koji su se nadali da će dominantan ton zbivanjima u Drezdenu dati „gestovi pomirenja”. Umesto toga, stigle su „horde neonacista” iz čitave Nemačke koje su Britance i Amerikance označili kao „gangstere i masovne ubice”.

List konstatuje da su to bile najveće demonstracije desničarskih ekstremista u Nemačkoj „posle Hitlera”.

I veoma seriozni „Gardijan” u istom tonu: „najveće neonacističke demonstracije u posleratnoj istoriji Nemačke”.

Britanski ambasador u Nemačkoj Piter Tori, koji je prisustvovao zvaničnoj komemoraciji u Drezdenu, kaže u jednom televizijskom intervjuu da nemačke probleme s ekstremnom desnicom ne treba „previše dramatizovati”. I druge zemlje, kao što su Britanija i Francuska, bore se sa sličnim nevoljama. Desnica u Nemačkoj, na dužu stazu, „nema nikakve šanse”.

Bez sumnje tačna procena. Neonacisti nemaju u ovoj zemlji budućnost. Iza njih je, međutim, stravična prošlost.

Bez te pozadine, francuski Lepen i ruski Žirinovski deluju samo kao klovnovi.