Rat evra i dolara

U FINANSIJSKOM sedištu Evropske unije i celog kontinenta, Frankfurtu, nije više bauk cena barela nafte, nego cena dolara. Evro nezadrživo raste u odnosu na zelenu novčanicu, još uvek glavno platežno i obračunsko sredstvo savremenog sveta. Od stalnog dopisnika

Kad je pre tačno pet godina „izmišljen“, evro je bio za desetinu slabiji od dolara, a kad je uveden u promet pao je sredinom 2001. na samo 84 centa. U međuvremenu je poskupeo za skoro šezdeset procenta i sad za jedan evro treba platiti 1,34 dolara. Stručnjaci predviđaju da će sledeće godine evro još rasti, možda i do jedan i po dolar, a da neće pasti ispod 1,32 dolara.

Umesto da se raduju, Evropljani su sve zabrinutiji zbog toga i već zvone na uzbunu. LJudima iz sveta slabih valuta, koji pamte neverovatne inflacije i dnevno prepolovljavanje vrednosti novca, zaista je čudno kad čuju kako se nemački kancelar Gerhard Šreder zalaže da evro bude jeftiniji, a dolar skuplji!

• Nemačka je svetski šampion izvoza, a glavno međunarodno sredstvo trgovine je dolar - objašnjava Bora Janković, predstavnik Komercijalne banke u Frankfurtu. - Tako je njihova roba padom dolara sve skuplja. Nemačka i cela EU nemaju mogućnosti da utiču na kurs dolara, a Amerikancima je sunovrat njihove valute u interesu!

Globalnu igru, u kojoj su zalog hiljade milijardi dolara, evra, jena, švajcarskih franaka, ali i kineskih juana, nije lako shvatiti. Priča se u suštini svodi na to ko će koga opelješiti. Jedan od glavnih razloga zašto Vašington pušta dolar niz vodu je to što se enormne količine „zelembaća“ nalaze u trezorima drugih država. Tako Japan ima 808 milijardi dolara deviznih rezervi, druga u svetu je Kina sa oko 500, Južna Koreja ima 170, Indija 112, Singapur 100, Rusija više od stotinu milijardi... SAD drže u rezervi samo 39 milijardi, Nemačka isto toliko.

Kad je došao na vlast, naravno i kao zastupnik moćnih ekonomskih centara, DŽordž Buš mlađi je potpuno preokrenuo politiku svog prethodnika Klintona. Umesto štednji, prednost je data skoro suludoj potrošnji. Smanjivanjem poreza i kamata izazvao je džinovski talas stranih investicija u Americi. Svako u svetu ko raspolaže dolarima tako investira. SAD beleže godišnji ekonomski rast veći od četiri procenta, dok Nemačka jedva jedan odsto. Nezaposlenost je u Americi ispod pet procenata, a u Nemačkoj je veća od deset odsto.

Buš je to postigao ne hajući za spoljnotrgovinski deficit od 530 milijardi, koliko Amerika više kupi nego što proda. Niti za već fantastičan državni dug koji dostiže 4.700 milijardi - toliko je Vašington potrošio više nego što su prihodi državne kase. U toku ove godine potrošeno je 430 milijardi dolara više od prihoda, između ostalog i za rat u Iraku.

Dobar deo državnog deficita popunjava se dolarima iz sveta. Zvuči na prvi pogled neverovatno, ali Japan i Kina finansiraju Buša! Svaki dan te dve zemlje kupe u proseku za jednu milijardu dolara američke državne obveznice, čime Amerikanci krpe rupe u budžetu. Ogromne dolarske rezerve stoje u trezorima, a dolar je svaki dan jeftiniji. Kroz obveznice Japaci i Kinezi ipak dobiju neki procenat kamate, pa je šteta od obezvređivanja dolara manja. Takođe je veliki interes za ulaganje u američku privredu. Pre nekoliko dana Kinezi su kupili čuveni IMB, jednu od najvećih kompjuterskih firmi.

Da cela ta opaka igra ima smisla govori podatak da je vrednost dolara od 1960. opala za cele dve trećine. A Amerika nije propala. Naprotiv.

Dušan SEKULIĆ 25.12.2004, 18:45:42