Radnički štrajk, seljačka buna i građanska neposlušnost - istovremeno

„Cvetkoviću dođi da vidiš tvoju privatizaciju“, pisalo je crvenim slovima na udarnom transparentu, dugom pet metara i posvećenom aktuelnom srbijanskom premijeru koji je u vreme (loših) privatizacija šumsko-industrijskog kombinata „Kopaonik“ i modne konfekcije „7. juli“ bio u fotelji direktora Agencije za privatizaciju. Na transparentima pored njega stajala je i notorna činjenica: „Srbija nije Beograd“. Ali i naizgled suprotstavljeno upozorenje: „I za Beograd ako treba“, nakačeno na bageru, valjda (petooktobarske) simbolike radi.

Sve ovo, uz još „Gladni smo“ i „Hoćemo da radimo“, poručivalo je više od hiljadu radnika „7. jula“ i „Kopaonika“ iz Kuršumlije, čije su privatizacije poništene 2007. i 2009. godine, a firme postale državno vlasništvo, u okviru Akcijskog fonda. Nezadovoljni radnici su od 11. januara držali u blokadi magistralni put Niš - Priština, na kilometar od Kuršumlije, kod sela Kastrat, zahtevajući „oživljavanje proizvodnje, povezivanje radnog staža i isplatu zaostalih ličnih dohodaka“. U vreme nastanka ovog teksta, predstavnici nezadovoljnih radnika protestovali su jedanaesti dan, ali i prvi put najavili da je moguće da se „povuku sa barikada“ i odlože „odlazak cele Kuršumlije za Beograd“. Uslov za to je da im „stigne zvanični dokument Vlade o dogovoru za rešenje problema ‘Kopaonika’ i ‘7. jula’“, postignut prethodnog dana u Beogradu.

MRVICE RAZUMEVANJA

- Predstavnici lokalne vlasti koji su bili na sastanku sa ministrima Mlađanom Dinkićem i Rasimom Ljajićem preneli su nam rezultate dogovora, po kojima su, zapravo, naši zahtevi ispunjeni. Ipak, ne odustajemo od protesta dok nam iz Vlade ne stigne i pisani dokument sa tačkama tog dogovora. Ukoliko takav pisani „trag“ ne bude poslat našoj lokalnoj samoupravi, nastavljamo protest. Kad bude stigao, verujem da ćemo prekinuti blokadu i odustati od radikalizacije protesta. Pratićemo dalju realizaciju dogovorenog i u skladu sa tim reagovati - rekao je za naš list Straimir Đokić, predstavnik radnika u protestu.

Razlog ovakve (iznenadne) „pomirljivosti“ je, kažu, „mrvica ozbiljnosti i razumevanja“ centralne vlasti u Srbiji, iskazana na tom sastanku. Činilo se da je „zvanični Beograd“ nešto jasnije uvideo značaj nesvakidašnjeg protesta, koji su mediji danima nazivali „crveni januar“ ili „događanje Kuršumlije“. Sa radnicima su se, naime, solidarisali bezmalo svi žitelji ove opštine, bilo da rade u državnim organima, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, zdravstvu, školstvu ili privatnom sektoru. Pridruživali su se blokadi povremeno i prilično masovno. Bili su spremni da napuste radna mesta, obustave nastavu i zatvore prodavnice. Sve je ličilo, kako je neko primetio, i na radnički štrajk, i na seljačku bunu, i na građansku neposlušnost, istovremeno.

GRAND NA PRAZAN STOMAK

Radnici u protestu skloni su da kažu da ih je „ujedinilo“- siromaštvo. Zato su, kažu, na protestima, uz šatore, kazane i ozvučenja sa muzikom - uglavnom „grandovskom“, bili „svi“. I predstavnici lokalne vlasti i opozicije, i javnog i privatnog sektora, i „Srbijašuma“ i Crvenog krsta. I lekari i taksisti. I Radovan Raičević i Stevka Sekić. Raičević je, objašnjavaju, bogati i moćni vlasnik „Planinke“ koja crpi isplativi brend pod nazivom „Prolom voda“, a upravlja i jednim od svetskih čuda, obližnjom Đavoljom varoši. Stevka je, pak, osirotela i bivša radnica „7. jula“, poznata široj javnosti po prošlogodišnjem vijanju po čaršiji predsednika opštine Zorana Vučkovića (DS), kojem je pred TV kamerama, uz diskretnu pomoć ovećeg štapa, „održala bukvicu“ o radničkim pravima.

Uprkos tome što su se „na barikadama“ povremeno mogli videti i predstavnici nekih političkih stranaka, koristeći priliku za promociju i poen, nepristrasni znalci ovdašnjih prilika slažu se da je protest „duboko socijalni“, a ne „izvorno politički“. „Kuršumliju“ nije isprovociralo stranačarenje već prazan stomak, smatraju oni. Ova opština je, objašnjavaju, već (pre)dugo jedna od najsiromašnijih na jugu Srbije, inače najsiromašnijem delu države, kojoj stručnjaci pripisuju „najveći ekonomski kontrast u čitavoj Evropi“.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić je, nakon sastanka u Vladi, kazao da je „pripremljen plan za rešavanje problema“. Potom je precizirao da će „država pomoći da se nađe ozbiljan strateški partner za pokretanje proizvodnje u Kopaoniku“ koja bi „mogla da počne za mesec dana“. Zatim je obećao da će novom partneru država dati finansijska sredstva iz Fonda za razvoj pod povoljnim uslovima i otpisati svoja potraživanja prema toj firmi. Onda dodao da se neće ispuniti jedino zahtev o isplati 20 zaostalih plata jer nije realan, pošto „7. juli“ i „Kopaonik“ nisu radili. Ali su, zato, zahtevi za povezivanje radnog staža i overu zdravstvenih knjižica već ispunjeni.

VLASNIK U ZATVORU

O odgovornosti države zbog neuspele privatizacije „Kopaonika“, Dinkić nije govorio. Za to je optužio njegove bivše vlasnike, konzorcijum sastavljen od menadžmenta te firme, sa Slavišom Ristićem na čelu, koji ga je pre šest godina kupio za 270.000 dolara. Ocenio je da je ova firma upropašćena zato što su je oni „loše vodili posle privatizacije“. On je ipak najavio da će Vlada biti opreznija prilikom izbora novog strateškog partnera. Tako će on lično sledeće sedmice razgovarati sa predstavnicima firme „Tarnais des panneux“, čiji je osnivač Rene Ivon već posetio „Kopaonik“ prošlog decembra.

Predstavnici demonstranata, do poslednjeg sastanka u Vladi, imali su daleko oštriju retoriku spram ministara u odnosu na sadašnju. Naš sagovornik Đokić je tada kazao da ministri sa kojima su do tada razgovarali „nisu ispunili nijedno obećanje“. - Rasim Ljajić je i dolazio kod nas, i to sa radnom grupom, pa posle od njega nismo dobili nikakav odgovor, pa ni telefonom - kazao je. I najavio da će upravo zbog toga u toku naredne sedmice „cela Kuršumlija, sa mehanizacijom, krenuti za Beograd“. Na bagerima, traktorima, frezama i kamionima biće i žene, deca i starci, rekao je.

UNIŠTAVAJUĆA PRIVATIZACIJA

I Dejan Milošević, zamenik predsednika Skupštine opštine Kuršumlija, koji je prisustvovao razgovorima u Vladi, takođe veruje da se ova, ionako siromašna opština, potpuno urušila kroz proces privatizacije, posle 2002. godine. Od tada su prestajali da rade „Kopaonik“, „7. juli“, „Metalac“, Zavod za rehabilitaciju u Kuršumlijskoj banji. Oko 5.000 radnika ostalo je bez posla, a niko novi nije zaposlen. Plate sada primaju bezmalo samo budžetske ustanove. Kuršumlija se prazni i umire, kaže on za naš list..

Sa Miloševićevom ocenom: „ne znam kako živimo, mi smo čarobnjaci“, slaže se i Straimir Đokić. Opština, koja je uvek bila nerazvijena, ali i poznata po Đavoljoj varoši, tri banje, „Prolom vodi“ i kvalitetnim šumama, danas je prepoznatljiva po vesti da je, koliko je poznato, jedina u kojoj se i cigare prodaju na komad, jer ljudi nemaju para ni za najjeftiniju paklicu. On kaže da u tom mestu, osim budžetskih ustanova, rade još samo dve privatne fabrike za otkup voća i povrća.

• Ne znamo kako smo živi, zaista. Od branja pečurki, šipurka, kleke... valjda. Deca nam idu u školu bez doručka i sa pocepanim cipelama. Ljudi nam umiru od nemaštine i bolesti. Leče se kod baba jer nemaju para za lekove. Mi tek od 1. januara imamo zdravstveno osiguranje, pa je pre toga jedan naš radnik, koji je polomio nogu na ulazu u fabriku, umesto gipsa morao da uveže i nosi dve drvene letvice. Posle ovakve privatizacije živimo gore nego pod Turcima, Nemcima i u vreme NATO bombardovanja - kaže Đokić.

SUROVA STATISTIKA

Surovi podaci Zavoda za statistiku daju mu za pravo. Prema njima, u Kuršumliji, koja ima nešto više od 21.000 stanovnika, kao i 13.000 radno sposobnih ljudi, danas je zaposleno samo 3.107 radnika. Prosečna plata u novembru prošle godine iznosila je samo 20.184 dinara, što je manje od polovine tadašnje prosecne plate u Srbiji (43.895). Svake godine u ovom mestu više ljudi umre nego što se rodi, a iz njega se odseli nekoliko stotina žitelja, uglavnom mladih. Broj novorođenih beba u poslednjih pet godina je prepolovljen. Gase se staračka domaćinstva u selima duž čitave administrativne linije sa Kosovom, duge 105 kilometara. Nekoliko sela ostalo je bez ijednog stanovnika.

• Srbiji je pod hitno potrebna decentralizacija i ravnomerniji razvoj. A mi na jugu Srbije, na kojem se nalazi svih deset najnerazvijenijih opština u zemlji, moramo da budemo „zajedno“ i da se borimo za sopstvene interese. Umesto toga, upravo mi na jugu skloni smo najvećim strančarenjima i prepucavanjima, pa smo za ovakav položaj i sami odgovorni - zaključuje naš sagovornik Dejan Milošević.

Đokica Jovanović: Kriva je država

- Građani Kuršumlije, te „palanačke zabiti“ kako je nazivaju prestonički snobovi, pokazali su na delu da vrlo dobro znaju da je solidarnost jedna od najvažnijih društvenih vrednosti. Taman su novobogataši i njihova država poverovali da su uspeli da sirovom demagogijom - kroz šovinizam, liberalizam, povratak korenovima, privatizaciju ili domaćinsko poslovanje, isključe odrasle ljude iz sfere odlučivanja o sopstvenim životima („nema više samoupravljanja“), kad, ti isti „isključeni“ glasno pokazuju da su i te kako zainteresovani za sopstvene živote. Od početka „tranzicije“ ovo je, može biti, najjasniji slučaj solidarnosti cele jedne lokalne zajednice sa njenim najugroženijim članovima. I, to u „tamo nekoj zabiti“ - kaže za Danas sociolog Đokica Jovanović, inače profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

• Građani Kuršumlije pokazali su i da nisu zaboravili ko je odgovoran za njihovu nevolju. Bez obzira na to što ministri pokušavaju da uvere štrajkače da država „ne može da rešava probleme zaposlenih i da je to stvar poslodavaca“, radnici „7. jula“ i „Kopaonika“ sasvim dobro znaju, i to jasno kažu, da je privatizacija u Srbiji obavljena tako što je država otela svojinu svih građana („društvenu svojinu“) i prodala je trećim licima, često budzašto. Pri tom, tragovi novca, dobijenog na taj način, tope se kao tragovi u snegu proleće. Država je, tako, rasprodavanjem tuđe („društvene“) imovine, neposredno proizvela jad i bedu u Srbiji, ma koliko ministri od toga prali ruke. Prema tome, odgovorna je. Zato svaki građanin Srbije koga je država dovela do prosjačkog štapa, s razlogom i s pravom upire prstom u krivca - u državnu oligarhiju.