Pismo za Amnesty International vredno 73000 €

Priznaj, zar nije čika Đilas uvek bio dobar prema vama: Gradonačelnik Adolf lično isleđuje maloletnog svedoka, glede navoda mrskog Amnesty International

Čovek za čiji bi se politički angažman kao zaštitni znak mogla uzeti testera, rešio je da, u ime svog rejtinga, srbijanske štampane medije časti uskršnjim darom od tričavih 73 hiljada evra. To je suma koju je Adolf Đilas izdvojio iz prezadužene gradske kase, kako bi na sav glas objavio svoje privatno pismo koje je poslao organizaciji Amnesty International u kojem tvrdi da je glavni grad Srbije pravi raj za, buldožerima iseljene, Rome

Uznemiren užasavajućim osećanjem da se izbori približavaju zlosutnom brzinom i informacijama da bi zbog njegove rasističke buldožer-politike prema Romima, Beograd mogao ostati bez traženih kredita, Dragan Đilas je pronašao način kako da jednim udarcem ubije dve muve. Odlukom da novcem poreskih obveznika finansira svoju privatnu kampanju, on je potkupio sve štampane medije, javnost zasuo svojim nebuloznim pismom, a čitaoci e-novina imaju samo jedan put pravo da pogađaju koja marketinška agencija je uzela standardnu proviziju od 15 procenata za čitav posao.U pismu koje “krasi” sve duplerice beogradskih štampanih izdanja, Đilas u dugačkom i iscrpnom tekstu odgovara na izveštaj organizacije Amnesty International u kojem je ukazano na nedopustivu praksu prinudnih preseljenja Roma pod aktuelnom Drvosekovom administracijom. Na samom početku pisma izvesnoj gospođi Huber, čije ime gradonačelnik ne pominje, ali se zna da ta zla žena radi za Amnesty International - gradonačelnik Dragan već u prvom pasusu priznaje da je “iskreno razočaran izveštajem”; međutim, više od razočarenja zaboleo ga je poziv koji je ta organizacija uputila svetskoj javnosti da njegovoj rasističkoj administraciji ubuduće ne odobravaju kredite (“Otišli ste i korak dalje, pozvali ste finansijske institucije da ne odobravaju Beogradu sredstva za razvoj i izgradnju infrastrukture, tačnije da nam ne pomognu u tome da budemo bogatije i razvijenije društvo”).

Romi znaju ko je najbolji: Adolf Đilas, večiti broj jedan

Đilas u pismu dalje navodi da nije tačno da sa Romima niko nije komunicirao, tvrdeći da su zvanično bili obavešteni da će buldožeri doći po njih, da im je čak dozvoljeno da ponesu i svoje stvari, da kućice u kojima su živeli zapravo i nisu kuće nego kartoni i da su kontejneri koji su im dodeljeni luksuz na koji bi se čak i on sam teško navikao (“…’Kućice u kojima su živeli’, kako vi nazivate objekte od kartona i lima, u kojima su živeli bez legalno priključene struje i bez vode, zamenjene su kontejnerima sa nameštajem (mnogi su isti, odmah prodali), u kojima svi imaju struju i sanitarne uslove… U ovakvim istim kontejnerima i dan danas žive desetine porodica u Kraljevu kojima su u zemljotresu razrušene kuće”).Drvosek, primetili ste, nije propustio priliku da “belosvetskim dušebrižnicima” podvuče da su ti isti Romi, koje je on s pravom raselio, odmah prodali nameštaj koji im je njegova administracija poklonila, što bi u prevodu trebalo da znači da je to što sada žive u kanalizacionim otvorima i kontejnerima na obodu grada, zapravo rezultat pravde božje koju je on, Drvosek, svojom testerom sproveo.

Šta još Đilas piše gđi Huber?*Deca se prevoze do škola, dobila su odeću i knjige od grada. Zvao sam vas na proslavu đačkih knjižica. Niste došli.”*S obzirom na probleme zbog lošeg znanja jezika, nepismenih roditelja koji ne mogu da im pomognu i loših uslova za rad, grad je angažovao devet romskih asistenata koji rade s decom. Dostavljam vam njihova imena i brojeve ličnih karata”.* Što se vašeg zahteva tiče da se svakoj romskoj porodici koja živi negde u nehigijenskom naselju u Beogradu obezbedi stan, još jednom ću vam zvanično ponoviti da je takav zahtev apsolutno neprihvatljiv i nesprovodiv za grad Beograd, kako iz moralnih tako i iz finansijskih razloga. U Beogradu desetine hiljada porodica, iako čitav život rade, nemaju svoje stanove nego ih iznajmljuju. To što je neko zauzeo parče zemlje ili parka ne može biti osnov za dobijanje stana.

Beogradska majka širokog srca: Đilas, čovek koji brine o sadnicama, srpskoj košarci i tenisu, Demokratskoj stranci, svojim kompanijama, mrtvim platanima, parkingu, pojednim Beograđanima - još mu samo prezauzetom fali nekakav Amnesty International i gospođa Huber

* Romi u Beogradu neće biti građani trećeg reda, ali neće biti ni građani van reda. Jedina zakonska mogućnost je da romske porodice konkurišu za gradske socijalne stanove kao i svi ostali socijalno ugroženi Beograđani”.

*I za kraj, pošto je osnovno ljudsko pravo svakog Beograđanina – pravo na normalan život ugroženo teškom ekonomskom situacijom i siromaštvom, molim vas da ne budete toliko licemerni pa da se zalažete da se naši životni uslovi ne popravljaju. Jer, zahtevom da nam se ne odobravaju krediti za razvojne projekte, vi činite upravo to – sprečavate Beograd da se razvija, a sve njegove građane, time i Rome, sprečavate da žive bolje”.

*” Bez obzira na sve što radite, mi ćemo u Beogradu nastaviti da se borimo za bolji život svakog romskog dečaka i devojčice. Uradićemo sve što možemo kako bi i oni dobili šansu da jednoga dana postanu pravi i punopravni građani Beograda i Srbije, šansu koju do pre dve godine skoro da nisu ni imali”.

Špijunski aktivisti Amnesty International: Beogradski Romi, bahati plaćenici Zapada

Još veći skandal od same sadržine pisma je činjenica da je javno prezentovanje svojih gebelsovskih opservacija Đilas platio oko 73 hiljada evra i to ne iz svog džepa, nego novcem Beograđana. Tako je samo za duplericu u beogradskom izdanju Večernjih novosti Drvosek izdvojio iznos od 6.500 evra koji treba uvećati za 100 odsto zbog činjenice da je u pitanju politički sadržaj, kao i za dodatnih 18 procenata PDV, što je ciglo 15.000 evra. Prema cenovniku dnevnog lista Danas ta ista usluga grad je koštala 3.600 evra, dok je Politici koja za beogradsko izdanje nudi popust od pet procenata, gradska vlast morala da isplati 8.200 evra. Duplerica u Blicu je stajala 12.200, u listu Alo 8.100, Presu i Kuriru po 10.200, dok je Pravdi isplaćeno 5.600 evra. Ukupno 73.000 evra.Štampani mediji u Srbiji 20. april mogu ubuduće da slave kao praznik svetog Drvoseka darodavca, a posebno će biti zanimljivo ispratiti kako će se u danima koji dolaze, nagrađeni predstavnici sedme sile odužiti svom dobročinitelju i gospodaru. Dragane evrotočivi, svaka ti dala!