Опасно сиромаштво
Да ли је могуће да у последњих годину-две у Србији расте спремност на социјалне протесте и да је она већа него крајем деведесетих, кад је Милошевић био на власти? Директор Центра за проучавање алтернатива Милан Николић каже да је то могуће, и у прилог овој тврдњи нуди податке: у неколико новијих истраживања око четрдесет одсто анкетираних је изјавило да је спремно на уличне демонстрације из социјалних и економских разлога. У истраживању прошлог лета таквих је било чак 43 одсто, а на исто питање 1999. године само 26 процената дало је исти одговор.
Откуд већа заинтересованост за протесте данас него пре петооктобарске смене власти? Николић каже да одговор треба, између осталог, тражити у чињеници да Србија има око 40 одсто незапослених. Од тога тридесет одсто регистрованих незапослених и око десет процената формално запослених, оних који не добијају никакав доходак. У Србији је и око 60 одсто становништва испод линије сиромаштва, док чак три четвртине њих кажу да имају економске проблеме.
На последњим локалним изборима било је и две трећине апстинената, што такође говори о односу великог дела становништва према систему и друштву у којем живимо.
(Од нашег специјалног извештача)Губитак наде
Николић сматра да је пораст спремности на протесте последица изгубљене вере да се стање може битније променити набоље. Јер, за разлику од периода кад се очекивао пад Милошевића „да би нам свима било боље”, сад у пројекцији будућности сличних надања нема. Једино би најава уласка у ЕУ могла да подстакне ентузијазам, али свакоме је јасно да је реч о једном веома далеком догађају.
На примедбу да су просечна примања у Милошевићево време била нижа, а спремност на протесте, према истраживањима, мања, Николић одговара да су и животни трошкови раније били скромнији. Али чак и ако је стандард сада, у просеку, побољшан, грађани то једва примећују, јер су очекивали много више. Њима су некадашње опозиционе странке обећавале, а и у целокупној јавности је стварано уверење да ће после пада Милошевића овде похрлити страни капитал и да ће „све кренути”. После тог великог разочарења депресивност је, изгледа, већа него у последњој години владавине бившег председника.
На питање да ли је спремност на протесте повећана и зато што је смањен страх од полиције, Николић одговара да ЦПА није испитивао на какав степен отворене конфронтације испитаници мисле, али да све чешће блокаде путева и други видови отпора говоре о пораслом незадовољству.
Наш саговорник упозорава и на то да је шездесет одсто грађана Србије политички лево оријентисано, а већина партија је на десници, што значи да знатан број бирача нема своје репрезенте на политичкој сцени.
Ако су грађани, дакле, незадовољни својим материјалним положајем, ако су изгубили наду да ће ускоро бити боље и ако међу постојећим партијама немају одговарајуће заступнике који ће каналисати њихове захтеве, онда се незадовољство заиста може разлити по улицама. Зато би овдашње странке, а и синдикати, требало да се посвете проблемима масе незадовољних, нарочито оних без посла.
Непредвидљиви повод
На примедбу да прошла година није указивала на то да постоји спремност на масовније протесте, овај истраживач каже да је такве ситуације тешко предвидети. Непосредно пре студентских демонстрација у Француској 1968. године неке процене су говориле о политички апатичној омладини, али до протеста је ипак дошло.
Сад код нас постоји велико разочарење у транзицију. То разочарење не мора да доведе до протеста, али могуће је и да неки „изненадно упаљени фитиљ” изазове веома бурну реакцију. У Аргентини је својевремено такав „фитиљ” представљала одлука тамошње банке да не исплати новац сиромашним штедишама, а код нас су 1968. студенти изашли на улице после једне безазлене туче.
У Србији су, иначе, прошле године била веома честа протестна окупљања „малих акционара”, али Милан Николић каже да је тешко поверовати да овај тип демонстрација може знатно проширити круг учесника. То би пре могла да буду најављена масовнија отпуштања с посла, мада је, кад је о протестима реч, тешко бити поуздан прогнозер.