Odlazak poslednjeg Jugoslavena
Umesto in memoriama: "Hrvatski karusel" Stipe Šuvara
Stipe Šuvar bio je poslednji Hrvat-Jugoslaven koga je Tuđman opozvao iz državnog Predsedništva bivše SFRJ da bi mogao objaviti kraj Jugoslavije. I u Hrvatskoj, i u Srbiji, prevagnuo je, kao što je poznato, nacionalistički zov nad porukama rušenja Berlinskog zida. Pobedile su antijugoslovenske, nacionalističke i antikomunističke snage. Snage rata i šovinizma prevladale su snage mira i etničke tolerancije. Dosledan svojim životnim uverenjima, Šuvar je ostao socijalist-marksist, Hrvat-Jugosloven i antinacionalist. I nakon raspada Jugoslavije, on nastavlja bitku protiv, pre svega hrvatskog, ali i svih drugih nacionalizama, za odbranu jugoslovenskih i socijalističkih vrednosti, za reafirmaciju ideja levice.
Trebalo je doista hrabrosti opstajati na pozicijama antinacionalizma i levih ubeđenja, dve najprokaženije ideje u Tuđmanovoj Hrvatskoj i Miloševićevoj Srbiji. Šuvar se nije ustručavao da na račun Tuđmana i tuđmanovištine izrekne oštre kritike. Nisu ga pokolebali psihološko i političko terorisanje, niti nasrtaji čak i na njegov život, čime je iskazao iznimnu ličnu i građansku hrabrost. Ne znam za neku takvu ličnost u Srbiji koja se usuđivala da za života Slobodana Miloševića bilo šta slično izrekne protiv njega. Naprotiv, znam mnoge ličnosti iz sveta politike, kulture i nauke, koji su slavili ‘vožda’, a danas peru svoje biografije, gurajući se u prve redove demokratskih boraca.
Šuvar je jedna od retkih ličnosti koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim - ni istomišljenike ni neistomišljenike. Svojim provokativnim duhom, kod neistomišljenika unosio je duh nemirenja sa postojećim, a kod idejnih i političkih protivnika izazivao je ljutnju i bes što im ogoljuje slabost njihovih pozicija. I sam naziv knjige - "Hrvatski karusel" - u značenju - "Hrvatska vrteška" - mnogima na krajnjoj desnici neće biti po volji.
Stipe je postavio domet koji se teško postiže, ali je podstičući i vredan ljudskog angažmana. On je, naime, demonstrirao, za ova naša smutna vremena retku sposobnost, da se može voleti svoja nacija a da se ne bude nacionalist, te da baš zato što je istinski voli i može da joj kaže opore i neprijatne istine o njenim zabludama, umišljenostima i zastranjivanjima.
Ne mogu da ne istaknem da je Šuvar, istupajući protiv zvanične tuđmanovske Hrvatske, zajedno sa malobrojnim borcima protiv nacionalističke histerije, govorio u ime druge Hrvatske. Kao što su u to vreme, protivnici rata i nacionalizma, okupljeni oko Beogradskog kruga, govorili u ime druge Srbije.
To je pozicija koju svaki trezven čovek samo poželeti može!
Za snage koje su zdušno dočekale raspad Jugoslavije i u Hrvatskoj i u Srbiji, Stipe Šuvar, sasvim očekivano, bio je persona non grata, za jedne bio je anti-hrvat, za druge anti-srbin. Ostaće upamćeno da se je Stipe Šuvar, u vremenu uvlačenja srpske dijaspore u velikosrpske osvajačke planove Miloševićevog režima, usprotivio etničkom čišćenju izmanipulisanog srpskog stanovništva. To je značilo navući na sebe etiketu nepatriote i izdajnika hrvatskih nacionalnih interesa.
To, donekle objašnjava zašto Socijalistička radnička partija, čiji je osnivač i idejni predvodnik Stipe Šuvar, uprkos osiromašenjima i egzistencijalnoj nesigurnsti velikog broja građana ne ulazi u Sabor, mada su u Savetu te stranke istaknute ličnosti hrvatske nauke, kulture i opozicione politike, i mada je, ličnost Stipe Šuvara u hrvatskom javnom mnjenju, uprkos nastojanjima nekih krugova političke desnice da je oblati i marginalizuje, veoma respektovana. Dodajmo tome, kao potvrdu, nedavnu anketu zagrebačkog lista Nacional, u kojoj je, među 100 najuglednijih Hrvata istorije i sadašnjice, Stipe Šuvar zauzeo visoko 13. mesto.
Sa Šuvarom se ne moramo složiti u svim aspektima socijalističkog projekta. Ali Šuvar imponuje čvrstinom svojih levih ubeđenja i socijalističkim vizionarstvom. On je svakako u velikom pravu kad kaže da nije dovoljno na ovim našim prostorima deklarisati se kao socijalidemokrata da bi bio levičar. Na jugoistoku Evrope, piše on u svojoj knjizi, ne mogu imati prolaznost ni stranke koje bi bukvalno prepisivale programe socijalne demokracije zapadne Evrope ali isto tak ni stranke "koje bi ponavljale štošta iz repertoara ‘stare’ ljevice". U svojoj knjizi, pod kritičkom je paskom ne samo Hrvatska, već i čitav prostor bivše Jugoslavije. Na pitanje šta su dobile, a šta izgubile nove države nastale iz velike Jugoslavije, za Šuvara je nesumnjivo da su, bar do danas, više izgubile nego što su dobile. Time on ne izražava nekritički jugoslovenski romantizam. Šuvar zna da nema povratka na prošlost, makoliko ona lepo izgledala iz ugla teške sadašnjice i neizvesne budućnosti. Ali s druge strane i da je sadašnjost, u nekim segmentima ispod nivoa prošlog. On jednostavno nije dozvoljavao vladajućem establišmentu i nacionalistima koji bi Jugoslaviju i socijalizam hteli da izbrišu iz istorijskog pamćenja naroda, smatrajući s pravom da se ne može graditi budućnost na nerazlikovanju onoga što je bilo dobro od onoga što je bilo loše u prošlosti. Umesto toga, oni im "divlji kapitalizam", obespravljenost radnika i kolonijalni položaj, nude kao reformski kurs ka demokratskoj tranziiciji i uključivanju u svetski proces globalizacije.
Kada čitamo Šuvarovu kritiku hrvatskih prilika, spontano se pomišlja i na Srbiju, nameće se ona latinska "De te fabula naratur" (O tebi priča govori). Primera radi, u obe zemlje gaji se negativistička svest o jugoslovenskoj prošlosti, uprkos činjenici da su one u teritorijalnom smislu, upravo u Jugoslaviji, stekle državno- teritorijalno proširenje, civilizacijski napredak i međunarodni ugled kakav nikada ranije u njihovoj istoriji nisu imale. U obe zemlje našli su se na čelu države nacionalistički lideri sa istim aspiracijama o podeli Jugoslavije. Duhovna sfera jednog i drugog društva opterećena je sklonostima ka mitologizaciji prošlosti ili teokratizaciji društva (teza o najhrišćanskijim narodima, Hrvat je dobar kao katolik, Srbin kao pravoslavac); provincijalnost i robovanje konzervativnom tradicionalizmu najbolje se vidi po kultivisanju averzije prema ateizmu ili prema marksizmu. Šuvar citira Večernji list u kome se tvrdi kako marksizam nikad nije uspeo dublje pustiti korijenje u hrvatskoj kulturi, te da nije uspeo rešiti hrvatsko ni nacionalno niti socijalno pitanje. Za neke istoričare u Srbiji marksizam je mrtva prošlost, a njegovi najveći gubitnici su srpski narod i srpska kultura. Po tom shvatanju, Srbija, se može unormaliti tek uvođenjem veronauke i reafirmacijom tradicionalnih vrednosti u sistem obrazovanja. Dakle, iz jedne krajnosti, kao što je pretvaranje marksizma u jednu vrstu ideološke religije u nekim ranijim vremenima, sada se prelazi u drugu krajnost - u pretvaranje religije u alfa i omegu duhovne kulture i svakodnevnog življenja. Drugim rečima, modernizacijski procesi shvataju se kao povratak konzervativnom tradicionalizmu s jedne strane i kao održavanje sumnjičavosti prema zapadnoevropskim civilizacijskim vrednostima, s druge strane.
Reč na današnjoj beogradskoj promociji knjige "Hrvatski karusel" Stipe Šuvara u Centru za kulturnu dekontaminaciju