Одговара им слаба држава

Добро уређеног тржишта нема без добро уређене државе, речено је у научној расправи одржаној у Кикинди Кад су модерне националне државе стваране, владајућој класи је одговарало да оне буду јаке. Данас, у земљама у транзицији, политичко-економске елите су заинтересоване за слабу државу.

Зашто владајућим групацијама у земљама попут наше треба држава без ауторитета? Одговарајући на ово питање у научној расправи, одржаној ових дана у у Кикинди, у оквиру традиционалних „Кикиндских дијалога”, др Алпар Лошонц, професор новосадског Филозофског факултета, каже да ослабљени државни апарат омогућава лакше приватизовање многобројних друштвених ресурса.

С разним видовима приватизовања и извлачења економских и других добара из државног домена и ми се данас у Србији суочавамо.

Због овог приватизовања свега и свачега и важне улоге управљачког слоја у том процесу, професор Вучина Васовић означио је државу ,,златним мајданом' данашњих елита. Можемо видети како многобројни интелектуалци, а и други, хрле ка државним функцијама. Могло би се рећи да је то највећа најезда интелектуалаца на политичке и државне положаје. Зато је наша држава неуређена и неефикасна, а веома разуђена. Нико не може, рецимо, у пошти, саобраћају и низу сличних стручних делатности да дође на управљачко место ако није представник неке партије, примећује др Васовић. Нестручни кадар долази на стручне послове, јер је успостављен систем у којем неколико партијских руководилаца обезбеђује канале промоције за људе из свог окружења.

Омеђена законима

У вези с овим путевима друштвене промоције је и однос владајућих елита према либерализму. У друштвима у транзицији, па и нашем, либерализам је доминантна идеологија и зато што одговара владајућем естаблишменту. „То можемо видети и из ових тендерских приватизација, иза којих се крије персонална и институционална спрега политике и економије”, примећује Васовић.

Алпар Лошонц напомиње да то не значи да треба бити против либералног капитализма: код нас је проблем у томе што нова власничко-управљачка класа жели тржиште без ризика. А добро уређеног тржишта без ризика нема. Као што га нема ни без добро уређене државе.

Лошонц се зато залаже за „јаку државу”, али омеђену законима и демократском процедуром. Јер, тешко је поверовати, после многобројних неуспеха у транзицији, да ослабљен државни апарат може послужити као оквир за спровођење разних болних трансформација.

Социолог др Живко Сурчулија прецизира да „нам не треба ни слаба ни јака него солидно организована држава која ће стварати амбијент за слободну економску утакмицу и имати јасну социјалну функцију заштите губитника у транзицији”.

Три циља

„Кад кажемо да је држава недопустиво слаба, онда мислимо да не испуњава ни оне функције које би морала, као што је убирање пореза за државни буџет. Нема модерне државе”, приметио је др Јован Комшић, „ако на том терену није ефикасна”.

„У постсоцијалистичким земљама, држава треба да омогући приватизацију, либерализацију и дерегулацију. У протекле четири године, она је код нас и радила на остваривању ових циљева”, каже др Владимир Вулетић, али и упозорава да је проблем у томе што су тржишни принципи примењивани у делатностима као што су школство и здравство, док је привреда великим делом остала под утицајем политичког волунтаризма. Јер, кад политичари имају могућност да управљају, они се тога не одричу.

Др Јовица Тркуља зато каже да се код нас, а и у многим другим постсоцијалистичким земљама, суочавамо с огромним раскораком између званичне политичке реторике и саме стварности која нас окружује. Док у говорима политичара доминирају појмови као што су: грађанско друштво, грађанин, плурализам, парламентаризам, правна држава, „у стварности тих друштава и даље су на делу реликти патријархалности, подаништво, доминација државе и нације над појединцем, државно-централистичко уплитање у привреду и сферу јавности...”

Оно што Србији ипак даје наду да су промене могуће јесте чињеница да „ниједан озбиљан политички актер начелно није против прикључења земље европским интеграцијама, а то”, подсећа Јован Комшић, „подразумева и низ корака у жељеном правцу”. Србији даје наду и то што, и поред закаснелих реформи, по својим развојним могућностима, не заостаје за земљама кандидатима за улазак у ЕУ. Само што би, у складу с тим – каже мр Јово Бакић – требало засукати рукаве и радити на томе да заиста и не заостанемо.

Note: Izvor: Politika