НОВИ УСЛОВИ РАДА У ТРАНЗИЦИЈИ
Нововремени „турбокапитализам” довео је до нових услова рада – мобилности, флексибилности, тимског рада, а све то заједно до промена личности. Форме рада су се измениле, више нема класичних шема којима су се годинама уназад прилагођавали радници. У социјализму радници су се придржавали правила „да нико не може тако мало да нас плати, колико ми можемо мало да радимо”, за разлику од западног капитализма где су радници радили мукотрпно, али су могли да рачунају на сигурну пензију. Осећај трајности пружао је поузданост и мотивацију. У социјализму се радило за плату, било је уравниловке, а сада због све израженијег уверења послодаваца да радник треба да буде задовољан тиме што има посао, испоставља се да за прековремени учинак нема шта да пита. Незапослених је све више на тржишту рада, тако да послодавцу није тешко да нађе замену. Већина запослених мора да буде свесна чињенице да су замењиви.
Дакле, много се тога изменило, потврђује стручњак индустријских и радних односа др Дарко Маринковић, професор на Мегатренд универзитету. Он каже да флексибилни капитализам и нове форме рада све више утичу на карактер људи.
Брза добит
Карактерна својства на којима се заснивају радни односи налазе се данас у потпуној супротности са новим захтевима привреде. Компаније су усмерене ка задовољењу потрошача, излазе им у сусрет и за своје инвестиције траже брзу добит. Због тога се доносе брзе одлуке како би се циљно утицало на потребе тржишта. Велике светске компаније пресељавају комплетну производњу на нова тржишта са јефтином радном снагом. Највеће пресељење из развијених земаља у транзиционе земље источне Европе десило се у периоду између 1991. до 1995. године у потрази за јевтином радном снагом.
„Јевтина радна снага, према Маринковићевим речима, није једини разлог који би могао привући стране инвеститоре. Потребно је знање – од технолошког, до маркетинг и менаџмент знања које је код нас прилично застарело пошто није обнављано, а принудни одмори су утицали да многи изгубе радне навике.
Радници се сада, оцењују стручњаци, налазе у помало „шизофреној” ситуацији. До деведесетих година ти исти радници били су „власници средстава за производњу”, иако се тако никада нису осећали. Данас су у нечијем власништву, и од њих се тражи да буду лојални послодавцима којима, иначе, нису задовољни, пошто већина сматра да много ради а мало зарађује. Ушли смо у транзицију, где се све брзо мења, подсећа Маринковић. У вези са тим се поставља питање сталне нестабилности. Предузећа се налазе у преобликовању, реструктуирању, смањењу запослених и успостављању новог карактера радних односа.
Промена идентитета
Промена својинских односа је процес. Приватизују се, на пример, велика друштвена где су радници осећали сигурност и многи на истом радном месту дочекали пензију. Све то прави конфузију у главама запослених. Мења се потпуно идентитет радника јер се променио однос према времену, пошто више није предвидљиво шта ће се догађати у нашем професионалном животу.
„Сада се употребљавају појмови који одговарају новом духу времена: пројекат, мисија, поље делатности. Појам рада, у професионалном смислу, претпостављао је способности које су током времена могле да се развијају и изграђују. То више није случај јер су радници лако замењиви. Компјутер је постао незамењива машина. Има га у пекари, месари, самопослузи, аеродрому, фирми, компанији. Један од нових митова јесте спремност на ризик. Ко се не упушта у ризик, ко не мења своје радно место, не може да рачуна на успех.
Нове технологије довеле су до промене у међуљудским односима. Нестала је физичка присутност, настала је професионална мобилност и селидбе за бољим радним местом које спутавају стварање трајнијих пријатељстава. Више немате наспрам себе особу која би могла да постане сведок ваше егзистенције, ваше вредности, каријере...нема више никога ко вреднује ко сте” – истиче др Маринковић.
Тако нам у новом времену транзиционих промена не преостаје ништа друго до навикавања на – нестабилност.
– Правила игре намеће шеф у лику спортског тренера који тера на такмичење. Нестабилност постаје норма на коју морамо да се навикнемо – упозорава наш саговорник.
Цена рада
Према мишљењу неких економиста биће потребно око седамдесет година да би трошкови рада били исти у земљама Европске уније. Тако, на пример, један сат рада, укључујући и социјални допринос, кошта у Летонији само 2,4 евра, у Естонији 3,03, у Пољској 4,4 евра, у Словенији 8,9 евра. Исти такав сат рада у земљама ЕУ кошта 22,19 евра, а у Немачкој 26,3 евра.