Nezaposlenost je skupa
Tranzicioni talas i „srpski cunami nezaposlenih” mogao se naslutiti još pred kraj prošle godine kada su brojni privrednici i čelnici ministarstava, službi za zapošljavanje, sindikata, najavili nova otpuštanja radnika. To će posebno biti naglašeno u restrukturisanju i privatizaciji javnih preduzeća (PTT, NIS, EPS) koja su proteklih godina zahvaljujući imenu i značaju nekako bila zaštićena. Šta smo nasledili iz protekle godine i kako se boriti sa viškom radne snage?
Mi nudimo brojna rešenja, predlažemo mere, možemo da obučavamo radnike, ali odluke donose preduzeća. Zašto, na primer, u brojnim neiskorišćenim prostorima ŽTP-a ne bi izrasli restorančići, opremljene čekaonice, prodavnice suvenira. Zašto se radnicima iz jedne novosadske firme, u čijoj je administraciji 30 ljudi višak, u centru tog grada ne bi dalo 50 kvadrata na dve godine, bez plaćanja kirije. Taj prostor je već duže vreme prazan a oni bi ga renovirali, okrečili, dakle ne bi prestali da rade i posle izvesnog vremena počeli bi redovno da plaćaju poreze i doprinose. Ovako je firmama najlakše – višak radnika na biro, strancu prodamo firmu i šta kad se potroše te pare? Nadam se da će novi Zakon o zapošljavanju, koji među prvima čeka usvajanje, možda već u januaru o svemu ovome brinuti – ističe Rade Vasiljević, načelnik Odeljenja za rešavanje viškova i socijalne programe u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Prema rečima našeg sagovornika, zahvaljujući učešću u rešavanju viška zaposlenih u gotovo svim preduzećima u kojima ih je bilo, Služba je zapazila nedovoljnu spremnost menadžmenta preduzeća, pa i sindikata i drugih učesnika u potrebnom socijalnom dijalogu, da učine veći napor kako bi se obezbedila moguća razvojna komponenta tj. iskoristili postojeći resursi (prostori, infrastruktura) da se problem viška zaposlenih rešava pre njihovog otpuštanja, odnosno, da što veći broj ljudi koji su postali višak ostane u procesu rada uz pomenute infrastrukturne kapacitete i aktivne mere zapošljavanja – obuke u istom ili drugom preduzeću ili počne sopstveni biznis.
Vasiljević naglašava da je ova Služba zaključila da je rešavanje viška zaposlenih bio jednosmeran proces i da se svodio na korišćenje pasivnih mera kojima se u takvim situacijama pribegava – poput novčanih nadoknada i nekih prava iz Zakona o zapošljavanju.
U želji da taj jednosmerni proces sa drugim učesnicima u socijalnom dijalogu zaustavimo koliko je u našoj mogućnosti, u Nacionalnoj službi smo uspostavili organizaciju koja njihovim stalnim praćenjem treba da inicira rešavanje socijalnog statusa radnika pre njihovog otpuštanja, podstakne razvojne funkcija preduzeća i ublaži porast nezaposlenih. Posebnu pažnju posvetili smo restrukturisanju velikih privrednih sistema (ŽTP, NIS, EPS, itd.) i neka od rešenja daju nadu. Ona se odnose na izdvajanje u manja zavisna ili nezavisna preduzeća koja održavaju vezu sa osnovnom delatnošću firme-matice i uspevaju da se snađu i na tržištu ostvarujući sopstvenu dobit. Dakle, tamo gde se javlja višak valja iskoristiti slobodan prostor i zemljište za nastajanje malih preduzeća.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje su svesni da ta institucija nije kreator ni globalne ni lokalne politike razvoja te stoga očekuju pomoć od lokalnih preduzeća, ministarstava, agencija za mala i srednja preduzeća, Udruženja poslodavaca i u zajedničkoj aktivnosti vide interes svih „jer je nezaposlenost jako skupa a svako radno mesto koje se obezbedi za radnika pre otpuštanja izuzetno vredno”.