Nerealna stvarnost

VAŠINGTON, septembra – Oko dve stotine stanara vašingtonskog predgrađa Frendšip Hajts ispunilo je pre neki dan lokalnu salu da bi čulo šta će da priča novinar „Njujork tajmsa” Frenk Rič. Poodmakle dobi, mnogi su se se jedva dogegali, po za njih iscrpljujućem, blagom jesenjem suncu. Privukla ih je mogućnost da od uglednog komentatora saznaju nešto više o vremenu u kome žive a čije ćudi sve često ne razumeju, ne zbog toga što im popušta moć rasuđivanja nego zato što raste moć, kako im se čini, opšteg zaluđivanja. Gost je to obećao već naslovom svoje upravo objavljene knjige „Najbolje prodata priča: propadanje i propast istine od 11. septembra (terorističkih atentata 2001.) do ’Katrine’” (katastrofalnog uragana 2005) koju je došao da im predstavi, a kupcima i potpiše.

Nametanje fikcija

Knjiga je u stvarnosti reprizirala ceo njen naziv – na vrhu je bestselera u američkim knjižarama, a publika se smeje, slatko ili gorko, u njoj opisanim političkim pa i medijskim izvrtanjem stvarnosti. Autor, naime, nizom primera pokazuje kako je sadašnja vlast „neprestano lagala o razlozima za rat u Iraku”, da bi se ubrzo ispostavilo kako nije bila spremna ni za potonje komplikacije tamo, kao ni za zaštitu sopstvenog stanovništva pri udaru nevremena na Nju Orleans…

Prikazivači tog publicističkog dela nalaze da je Riču (57) pomogla okolnost što je svojevremeno bio – pozorišni kritičar. Jer, objašnjava jedan od njih, administracija Džordža Buša je „i te kako doprinela da se pomuti linija razgraničenja između politike i šou biznisa”. Zapanjujuće su nametnute „predstave”, dodaje, raznih „raznosača glasina, lažnih novinara, eksperata za dezinformacije, obaveštajnih manipulatora, izmišljenih heroja i predstavnika za odnose s javnošću” kojima je stvorena nerealna stvarnost.

Osnovna podela među Amerikancima, poručio je Rič, nije politička – iako se pogotovu pred svake izbore, pa i predstojeće parlamentarne, njeni građani vatreno dele na crvene (republikance) i plave (demokrate) – nego ona koja se pojavljuje među uvažavaocima stvarnosti i obožavaocima fikcije. Između kolektivnih uvida i privida, istinoljubivosti i lažiranja.

Prisutne je podsetio i kako su, ne svojom voljom, poslednjih godina često bivali smeštani čas na jednu, čas na drugu stranu takve deobe, pogotovu oko iračkog rata. Lideri su ih uveravali da Irak poseduje oružje za masovno uništavanje, a potom priznali da to nije bilo tačno, da će tamo njihove vojnike oduševljeno dočekati kao oslobodioce, a usledio je gerilski rat, da će se prevazići verske netrpeljivosti, a one su narasle do građanskog rata, pa i da će benzin ostati jevti, a on je vrtoglavo poskupeo…

Pritisku u stilu „ko nije s nama taj je protiv nas” i učestalim pozivima da se patriotizam dokazuje bez zapitkivanja o činjenicama podlegli su i glavni mediji – konstatovao je Rič – pa se do spoznaje stvarnosti lakše dolazilo drugim kanalima. Naročito u televizijskim emisijama humoriste i satiričara Džona Stjuarta (44) čije su žaoke uverljivije izražavale realnost od referata i reportaža. Tako je „Koaliciju voljnih” koja je napala Irak nazvao „Koalicija nevažnih”, i objašnjavao kako ne može da se uklopi u vladajuću „infogandu”, što je njegova kovanica za informisanje pretvorena u političku propagandu.

Na politički „šou” on je uspešno odgovorio ironičnim šouom i možda na taj način uveo u redovni opticaj novu vrstu komunikacijskih duela, sočni podsmeh protiv suve propagande. Izveštio se da i tragične stvari predstavi na komičan način, koristeći okolnost da bi mnoge stvari u neregularnim vremenima bile komične – da nisu tragične.

Vinfri i Kluni

Neki medijski magovi su iz takvih kretanja zaključili da treba da kombinuju ozbiljno i neozbiljno, da emitovanje informacije sadrži dozu relaksacije. I u politici je sve više takvih nastupa pa se govori o nadiranju „relaksokratije”, vlasti koja podanicima pruža više zabave nego prilika da se bave uređenjem svog života i društva.

Prema prilikama i – selekcija. Malo-malo, pa se ovde pojavi predlog da se nekom od vrhunskih zabavljača poveri kormilo države.

Baš ovih dana je poraslo interesovanje masa da se sazna da li bi najpopularnija TV voditeljka Opra Vinfri (52) i visokocenjeni filmski umetnik Džordž Kluni (45) prihvatili da se kandiduju za predsednika SAD. Za Vinfri se zalaže i pokret obožavalaca, ističući i njenu čestitost, uz titule jedne od najmoćnijih žena sveta i najbogatijeg pripadnika crne rase, dobijenih u nizu medijskih rangiranja. Klunija preporučuje sve veći politički angažman, iskazan u njegovim filmovima „Laku noć i srećno” i „Sirijana”, kritici ratne strategije Vašingtona, kao i vanrednom zalaganju za rešenje humanitarne krize u sudanskoj provinciji Darfur.

Oboje su, međutim, odbili da učestvuju u nadmetanju za stupanje na čelo države. Talenat im obezbeđuje predstave zanimljivije od političkog „šoua” koji im se nudi.

Momčilo Pantelić
[objavljeno: 01.10.2006.]