Mržnja prema ženama
Moglo bi se reći da nasilja prema ženskom polu ima svuda, u životu, u jeziku, u porodici, u medijima, u humoru, u institucionalnoj praksi... Nažalost, nasilje sve više postaje kulturološki obrazac
Svaka peta srpska devojka ne zna šta znači termin mizoginija. Gotovo nijedna vam neće reći da je feministkinja, a ako se zadesi neka takva, na nju će skočiti bar još tri da joj utuve u glavu kako je feminizam psihosomatsko oboljenje. I na kraju, najviše je onih koje odgovaraju kao bajagi racionalno: znam da mizoginija postoji, ali ja zaista ne osećam njene posledice. Svejedno je u kojoj ste od ovih kategorija. Sve su podjednako loše.
Ako ne znate šta je mizoginija, nešto škripi u vašem obrazovanju. Ako ste čudnim slučajem feministkinja, onda i sami znate da svaka upotreba ovog termina pomaže razumevanju odnosa u društvu, ali, s druge strane, jača mizoginiju samu. Ako ste pak od onih koje reže na feminizam, onda ste sve to, samo još dva puta gore. I, napokon, ako se trudite da u celoj toj priči o rodu glumite neutralnog Švajcarca – priča koju prodajete je šuplja, kao švajcarski sir.
Dokle god bude postojala potreba da se izjašnjavamo o mizoginiji, ona neće biti iskorenjena. Možda vi lično nećete osećati njene posledice, ali da li želite da živite u takvom svetu? Da li možda želite da rodite dete u takvom svetu? Da li je moguće da takve stvari mogu da vas se ne tiču?
Kulturološki obrazac
Doslovce preveden, termin mizoginija označava mržnju prema ženi. Kao sociološku pojavu, mizoginiju je prva definisala Adrijen Rič 1961. nazivajući je "organizovanim, normalizovanim i institucionalizovanim nasiljem nad ženskim polom".
Danas je mizoginija prerasla ovo prvobitno značenje. Ona se na neki način odvajala od objekta mržnje (čitaj:žene) i prerasla u mržnju prema jednom principu. To znači da više nema zakona koji je legalizuju, niti organizovanog sistema po kojem se ona upražnjava. Nju više ne proizvodi sistem, ona je postala sistem za sebe. Odlike mizoginije ogledaju se u svim sferama života: u jeziku, u masovnoj kulturi, na filmu, u porodici, u medijima, u humoru, u institucionalnim praksama...
Možda ni jedna od ovih pojava na prvi pogled ne deluje ubedljivo, ali sve one zajedno čine sistem u kojem muškarci imaju prednost nad ženama. Važno je znati da baš zato ispaštaju svi – i muškarci i žene. Jer ta mržnja prema ženama prestaje da bude pojava za sebe. Ona postaje kulturološki obrazac, matrica na kojoj se uči samodovoljnost; prerasta u nesposobnost da se voli Drugost. I tom stazom vodi u otuđenost, u narcizam, u krajnjoj liniji u nekrofiliju – ljubav prema onome što nije živo.
Za naš prostor karakteristična je kombinacija patriotizma i mizoginije. Zato možemo reći da je mržnja prema ženi kod nas i nova i stara. Na nju ćemo naleteti u recikliranju kulturnog nasleđa. Nju ćemo ponovo prepoznati u onome što je trend.
S jedne strane, tu su junakinje epskih pesama kakve su mlada Gojkovica ("Zidanje Skadra"), Hasanaginica i Majka Jugovića. Sve tri stradale su zarad svojih ili tuđih uverenja. Prva je uzidana u temelj grada s prozorima na dojkama; druga se žrtvovala slepo poštujući već raspale društvene norme; treća je umrla od tuge kad je shvatila da je ceo svoj život podredila rađanju mladog muškog mesa čija je jedina funkcija da hrabro pogine za otadžbinu.
S druge strane, ako se posmatra fenomen savremenih heroina, poput Pamele Anderson, Jelene Karleuše i njima sličnih, na prvi pogled čini se da kao da ne postoji nikakva sličnost s onim heroinama iz davnog doba. Ipak, ono što ih povezuje jeste to što – nisu žive. U patrijarhatu, žene se žrtvuju zarad višeg cilja; u postpotrošačkom društvu smenili su ih roboti sa rezervnim delovima izrađenim od specijalnih materijala, za specijalno uživanje. U njima nema ničeg mekog, i ničeg humanog.
To nas navodi na pomisao kako je dobra žena samo mrtva žena. Sintetička lutka Čezi Lejn, ili ona koja više ne postoji. Postojanje seks simbola sa više silikona nego duše jedno je od najuočljivijih izražavanja mizoginije.
Čist seks, brate
Ona nije ništa manje strašna od pornografije, koja se na prvi pogled može učiniti kao krajnje radikalna oblast pop kulture koja svedoči o seksualnoj oslobođenosti savremenika. Međutim, ona još strašnije od silikonskih diva odvaja seks od svega ličnog uopštavajući ga na najbanalnijem nivou. Mizoginija redefiniše i preusmerava seksualni nagon odvajajući ga od ljubavi, čak i od strasti.
U pornografskim filmovima nema dramaturgije. Potrošač ovog proizvoda unapred zna šta će dobiti, i to i dobija. Čist seks, sveden na fizičku radnju, oslobođen neizvesnosti i svega onog što seks čini važnim. Pornografija tako paradoksalno prodaje seks oslobođen seksa. Ono što se nekada zvalo strast, više se ne usmerava na drugo živo biće, već na traku, na fotografiju, na neživi predmet. Strast ka neživim predmetima jeste nekrofilija, u svom najčistijem obliku.
Odvajanje radnje od njenog smisla, kakvo postoji u pornografiji, jedna je od opštih karakteristika domaće mizoginije. Najbolja ilustracija za ovo leži u srpskom jeziku koji raspolaže zadivljujućim valerom najrazličitijih psovki. Sve ove psovke uperene su na ženu – na ženski polni organ, na majku. Svi psuju mater: majke svojim ćerkama, braća sestrama, sinovi očevima, ćerke majkama. Sve psovke na temu "p.... materine" zapravo su izgubile svoje značenje.
Kada ih koristimo, mi nemamo predstavu o tome šta izgovaramo. Jezik koji bi trebalo da bude odraz naše duše i naših misli, to više nije. On postaje skup dobro naučenih morbidnih fraza koje naizgled ništa ne znače. Pokušajte da zamislite šta znači nekom "j..... mater", nazvati ga "p......", ili ga oterati "u p.... materinu".. Strašno, zar ne?
Zato se mizoginija u savremenom društvu najpre prepoznaje kroz apstraktan osećaj nelagodnosti: to je onaj stid koji za trenutak osetite kad neko sočno opsuje; to je onaj mali deo vas koji se grozi scena iz pornića.
Ženomrzačke poruke naći ćete svuda. Na zidovima javnih VC-a, po liftovima, u spomenarima, haustorima i budžacima, ali i na proizvodima za masovnu upotrebu.
Poruke za masovnu upotrebu
Šolje, upaljači, majice ili nalepnice vrve od šaljivih natpisa koje samo čoveku štrokavog mozga mogu da budu duhovite. To su po pravilu šale ekstremno mizoginog sadržaja. Recimo: "Žene su kao šibica, zapale se tek kad ih kresneš" ili "Njutn laže. Lakše padaju brže". Ili: "Žena je kao svet. Sa 20 kao Afrika – nedovoljno istražena. Sa 30 kao Indija – topla, zrela i mistična. Sa 40 kao Amerika – tehnički savršena. Sa 50 kao Sibir – svi znaju gde je, nikom se ne ide".
U ovu kategoriju spada i većina internetskih šala, kakva je ona stara o fizičko-hemijskim osobinama žena, koja je objavljivana čak i na stranama porodičnih časopisa. Tu je i arsenal izanđalih viceva o plavušama, čija je poruka uvek ista: glupače su dobre za seks. Ovakve i slične poruke nalaze se svuda oko nas. One bi trebalo da budu duhovite iako sadrže mržnju prema dve trećine svetske populacije. "Mržnja prema ženi zapravo je mržnja prema sopstvenoj nesavladivoj seksualnosti", napisao je Oto Vajninger, tvorac jedne od najpoznatijih antifeminističkih teorija.
Poznata feministička poslovica kaže da nijedan muškarac nije antifeminista u onoj meri u kojoj je to jedna zaista ženstvena žena. Ali, da bismo znale šta je to ženstvenost uopšte, moramo začeprkati ispod površine onoga što nam se prodaje pod etiketom ženstvenosti. Drugim rečima: piše i na plotu.
Biti zaista ženstvena, ne znači samo znati da želatinasta masa nije tečnost, i da se boja cipela mora poklapati sa bojom čarapa i tašne. Postoje mnogo važnije karakteristike ženskog: naša osećajnost, blistava intuicija, velika prilagodljivost, izdržljivost i nežnost, sposobnost davanja. Davanja života, napokon.
I zato nemojte dozvoliti da vas pale pričama da ste histerični, da ste muškarača, da ste debeli, da ste ravni kao daska, ili da niste dovoljno lepi. Jer – da biste volele sebe, morate da volite sve što jeste. Čak i to što ste žena. I to što uvek možete biti više, ali nikada manje od toga.
Minja Bogavac