Mašina koja je ubijala ljude bila je planska
Prof. Dragoljub Živković, predsednik Anketnog odbora za utvrđivanje istine o stradanju stanovnika Vojvodine
Skupština AP Vojvodine je 2001. godine formirala Anketni odbor za istraživanje stradanja stanovnika Vojvodine od 1941. do 1945. godine. Tokom istraživanja, ispostavilo se da je stanovništvo Vojvodine, u gotovo istom broju, stradalo i u periodu od 1945. do 1948. godine, kaže za Danas profesor dr Dragoljub Živković, predsednik ovog Anketnog odbora.
Nadežda Radović
U Anketnom odboru je radilo trinaest ljudi, ali je sarađivalo još tridesetak stručnjaka iz muzeja i arhiva. Bilo je kontakata sa Muzejom Podunavskih Švaba u Ulmu, sa Mađarima u Segedinu i Budimpešti, a i sa stručnjacima iz Zagreba. Dobra saradnja ostvarena je i sa Institutom za savremenu istoriju. Najveću podršku Odboru su pružili Muzej Vojvodine i Arhiv Vojvodine. Nakon četiri godine, završeno je oko 80 odsto terenskog istraživanja. Nisu sasvim obrađeni podaci za logore Bački Jarak i Molin. Takođe, potrebno je završiti terensko istraživanje na prostoru Bele Crkve i Pančeva.
Nezainteresovanost Beograda
Da li Skupština Republike Srbije pokazuje interesovanje za rad Anketnog odbora i eventualno proširivanje njegovog rada na teritoriju čitave Srbije?
- Današnje granice Vojvodine se ne poklapaju sa granicama Vojvodine u istraživanim periodima. Neki delovi nekadašnje Vojvodine pripadaju danas Srbiji, a Republika Srbija ne pokazuje nikakvo interesovanje za utvrđivanje broja žrtava. Za ovih pet godina rada nikada mi nije pružena prilika da progovorim na TV Beograd, Radio Beogradu, niti je list »Politika« napisao ijedan redak o tome što radimo.
Kada je prestao mandat Skupštine AP Vojvodine, koja je imenovala Anketni odbor, istraživanje je nastavljeno u okviru Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, uz podršku Sekretarijata za nauku i tehnologiju Izvršnog veća AP Vojvodine. Ukoliko Izvršno veće Vojvodine odobri neophodna sredstva, istraživanje bi bilo završeno do kraja avgusta 2006. godine. Nakon toga moguće je objaviti sve rezultate istraživanja.
- Osnovni princip rada Anketnog odbora bio je da se istraži celina stradanja. Nikako nismo želeli da se bavimo samo stradanjem pripadnika jedne nacije ili vere. Prvi put u našoj zemlji istraživanje je rađeno na taj način. Mnogi istraživači i pisci su pisali o stradanju Jevreja, Srba ili Nemaca... Pošli smo od toga da je istina sadržana samo u celini - kaže prof. Živković.
Koje nalaze istraživanja biste posebno apostrofirali?
- Do sada su bile prilično paušalne ocene o broju stradalih. Mi smo poimence utvrđivali imena stradalih, pa stoga nema dilema o tome da li se jedno ime vodi na više mesta. U anketnom listu se pored imena stradalog/stradale utvrđuju i godina rođenja, gde je stradao, ko je egzekutor... Do sada smo došli do broja od 110 hiljada stradalih Vojvođana i Vojvođanki. Sva dosadašnja istraživanja su išla do brojke od 70 hiljada stradalih. Utvrdili smo i veoma velike razlike u pogledu tvrđenja koliko je ljudi stradalo iz koje nacionalne skupine. Važno je da kažem da ovo istraživanje pod stradalnicima (žrtvama) podrazumeva ljude koji nisu nosili pušku, dakle nisu pripadali vojnim formacijama. Reč je pre svega o deci, ženama, starcima, mladim ljudima koji nisu hteli da nose pušku. Nažalost, najveći broj stradalnika su sasvim nevini ljudi.
Sa nekih strana čuju se i reči nerazumevanja za rad vašeg Anketnog odbora ?
- Naše istraživanje nailazi na nerazumevanje upravo zbog toga što ‘ljude pod puškom’, one koji su po bilo kom osnovu bili u vojnim jedinicama, nismo prihvatili da uvrstimo među stradalnike. Zapravo, nismo prihvatili da budemo popisna komisija bilo koje armije. Nevinim žrtvama nikada nije pridavana posebna briga, niti su brižljivo popisivane, a upravo to smo hteli da uradimo. Oni koji su ubijali i likvidirali su često veličani, proglašavani za heroje, odlikovani i nagrađivani, a nevine žrtve su ostajale bez pošte, zaboravljene, tretirane kao kolateralna šteta. Preko 110 hiljada žrtava se prešlo kao da nisu ni postojale.
Kako ste istraživali stradanja ljudi u periodu od 1945. do 1948. godine?
- Dobili smo knjige svih logora.
Dakle, te knjige postoje. Gde su bile do sada?
- Bile su sakrivene u muzejima, arhivama, sudovima, u privatnim zbirkama. Niko se nije usudio da ih da istraživačima na uvid. Ali, kad je Skupština AP Vojvodine odobrila ovo istraživanje, ljudi su nam donosili. Prosto je neverovatno koliko podataka se nalazi u privatnim arhivama. Mnogi su nas molili da iskoristimo dokumente koje su doneli, ali da ne pominjemo njihova imena. Ljudi se još uvek boje.
Poseban problem su lokalni kriteriji. Na primer, dugo smo imali problem da dobijemo podatke o logoru Bački Jarak. Jedna jedina osoba, u čijem ormaru u Skupštini opštine su knjige nije htela da ih da na uvid. Pre deset dana smo ih posle velikih muka dobili. Veliki problem su i podaci o logoru Molin. To mesto je izbrisano sa mape Vojvodine, ne postoji, ali znamo da dokumenti postoje.
Šta je za vas bilo najveće iznenađenje u ovom poslu?
- Meni će ostati enigma strast likvidatora da ostavljaju tragove, da zabeleže koga su likvidirali. Ponekad je to tako brižljivo vođeno da ta činjenica budi znatiželju. Jedno vreme je važilo pravilo da ko god likvidira više ‘protivnika’ tome sledi unapređenje, nagrada. U tom grmu leži zec. Izvršioci su bili nagrađivani, a statistika je bila potvrda njihove agilnosti. Našli smo, na primer, pisma jednog Nemca njegovim pretpostavljenima u kojima ih sa strašću svakodnevno obaveštava o likvidacijama pedeset do sto ljudi dnevno na putu kod Bavaništa. To znači da je mašina koja je ubijala ljude bila planska. Ništa se nije događalo ad hoc, slučajno. Sve je bilo planirano uključujući i nagrade, unapređenja i priznanja egzekutorima. Brojna su svedočanstva o tome da su zločini počinjeni kao obavljanje redovnih aktivnosti, hladno, racionalno, bez ikakve griže savesti. Mnogi ljudi su na bazi podataka o počinjenim zločinima postajali ministri, dobijali unapređenja u službi.
Na čije zločine se ove tvrdnje odnose?
- To prati sve počinjene zločine. Nema većih razlika. Od 1941. do 1944. postojale su tri vlasti u Vojvodini: vlast mađarske države u Bačkoj, NDH je vladala Sremom, a Banat je bio nemački. Najveće zločine je počinila NDH. Čak su Nemci oterali jedan broj egzekutora iz Srema i tako spasili jedan broj Srba od mašine za uništavanje NDH. Nemci su sve podvodili pod svoj interes, jer im je Vojvodina bila potrebna kao velika žitnica za istočni front. U Banatu je stvorena SS jedinica »Princ Eugen« od naših Nemaca. Ta jedinica je ratovala sve vreme rata. 1941. to je bila jedinica sastavljena isključivo od dobrovoljaca. Tek 1943. godine, kada Treći rajh počinje da doživljava poraze na istočnom frontu, ova jedinica se popunjava Nemcima koje mobiliše. Tada je veliki broj Nemaca u rat išao pod pritiskom.
Da bismo sa sigurnošću mogli govoriti o brojkama, analizirali smo statističke podatke o stanovništvu i to po mestima. Imali smo popis stanovništva iz 1921, 1931, 1948. i 1953. godine. Vojvodina je područje na kojem su se odigravale velike migracije u istraživanom periodu. U toku rata između četrdeset i pedeset hiljada Mađara je dovedeno iz Mađarske i naseljeno. Zato je toliki broj Srba bio proteran. Onda je u Vojvodinu 1945-46. dovedeno tačno onoliko kolonista koliko je Nemaca proterano. Reč je o 220 do 250 hiljada ljudi, prema onome što smo do sada utvrdili. Nemačke kuće su podeljene po kvoti koju je još 1943. odredio AVNOJ - iz koje republike, koje nacije, odakle, gde ko treba da dođe.
Ko je autor tih planova?
- Prema dokumentima koji postoje, Tito je rukovodio AVNOJ-em. Vrh Komunističke partije je stajao iza tih planova. Znamo tačno i imena jedinica koje su imale zadatak da na određenom terenu logorišu ljude. To se tačno zna. Za utvrđivanje stradanja Nemaca, za naš Anketni odbor problem je predstavljala činjenica da su mnogi logorisani Nemci rođeni u jednom mestu, pa logorisani u drugom, a tokom logorisanja promenili više puta logor. Tako se ime jednog čoveka pojavljivalo više puta. Iz tog razloga postoji stanovito neslaganje u brojkama koje na svim tribinama koristi predsednik Nemačkog udruženja Donau iz Novog Sada Anreas Bürgemeier i naših nalaza. Na primer, ne slažu nam se brojke o broju logoraša u Bačkom Jarku. Tu je neslaganje najdrastičnije, jer gospodin Bürgemeier barata brojkom od 27000, a mi smo došli do brojke od 5500 stradalnika. To jeste bio veliki i istovremeno tranzitni logor.
Problem Nemaca nakon Drugog svetskog rata bio je što nisu imali ničiju zaštitu. Dirljivo je kako su sve naši Nemci stradali. Oni koji su bili logorisani u svojim selima često su bili predmet eksploatacije i maltretiranja svojih bivših slugu. Jedan Nemac u Mramorku, lekar Andreas Sisler nije likvidiran 1945. jer je bio jedini lekar u selu. Kad je 1948. u selo došao drugi lekar Srbin, likvidirali su ga, iako i danas ima ljudi koji govore koliko je on bio čovek posvećen svom poslu lekara i koliko ljudi je spasao.
Nedavno ste u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti u raspravi o sudbini Podunavskih Nemaca rekli da je broj logora od 1941. do 1945. u Vojvodini bio isti kao i u periodu od 1945. do 1948. Zapravo ste ustvrdili da je nova vlast preuzela način funkcionisanja koji je podrazumevao jednak broj logora?
- Baš tako. Sedamdeset dva logora su postojala za vreme Drugog svetskog rata, a do iste te brojke smo došli i istražujući period 1944-1948. godine. Razlika je samo u tome ko je bio logorisan. Ali, tretman ljudi u logorima, epidemije, bolesti, načini umiranja su isti.
Iz kojih nacionalnih skupina ima najviše stradalih?
- Naravno najviše je stradalo pripadnika većinskog naroda, Srba. Oni su stradali tokom Drugog svetskog rata, a u periodu 1944-1948. kao ‘četnici’, ‘izdajnici’, ‘petokolonaši’, ‘bogataši’, ‘nepoštena inteligencija’...
Po broju stradalih onda dolaze Nemci. Ne mogu iznositi podatke dok ne završimo istraživanje.
Ako se gleda pak procentualno u jednoj etničkoj zajednici najviše je stradalo Jevreja, jer ih je stradalo 97 odsto.
Šta očekujete kao rezultat rada na ovom istraživanju?
- Želeo bih da naše istraživanje doprinese povratku poverenja. Tek kad se istina izgovori, zločini priznaju, moguće je vratiti poverenje među ljude. Dok god se zločinci sakrivaju u vlastitom nacionalnom stadu, nije moguće graditi poverenje među narodima i ljudima. Zato sam zamolio i Mađare i Nemce da učestvuju u ovom istraživanju i da ga zajednički potpišemo.
Na moju veliku žalost, dosta mladih ljudi je zadojeno nacionalizmom i ponaša se kao da su ljude druge nacionalnosti preko nišana ceo život posmatrali. To je loša zaloga za budućnost.