Ko se od koga brani

Evropski saveznici u NATO odlučili su da počnu sa pripremama za postavljanje antibalističkog raketnog štita ne samo u Poljskoj i Češkoj, već i u drugim državama članicama, a sve zbog moguće raketne pretnje iz Irana i Severne Koreje. Budući da Vašington još nije odgovorio na nedavnu ponudu ruskog predsednika Vladimira Putina o zajedničkom korišćenju ruske radarske stanice Gabala u Azerbejdžanu, ponuda se, navodno, još proučava, odluka NATO-a dodatni je korak moguće vojne destabilizacije Evrope. Jer, i laicima iz oblasti fizike jasno je da ako je Amerika zabrinuta zbog mogućih raketnih, balističkih, pretnji iz Irana i Severne Koreje, onda i nema bolje lokacije za radarsku stanicu od one u Azerbejdžanu. Ta lokacija naprosto je idealna za rano otkrivanje svake eventualne balističke rakete povećanog srednjeg i interkontinentalnog dometa koja bi poletela iz Irana.

Što se tiče raketa iz Severne Koreje, Vašington već godinama ima radarske stanice u Južnoj Koreji, u Japanu, na pacifičkim ostrvima, a nedavno je sa Havaja u luku Adak na Aleutima, u područje blizu Kamčatke, prebačen i radar velikog dometa smešten na morskoj platformi teškoj 50.000 tona, a koji je koštao 815 miliona dolara.

Dakle, američka namera da se u Poljskoj i Češkoj do 2011. godine izgradi antiraketni štit i postavi deset raketa presretača nije motivisana strahovanjem od eventualnih raketa iz Irana i Severne Koreje, jer zakoni fizike jasno pokazuju i dokazuju da će te rakete presretači biti u funkciji kontrole i uništavanja ruskih raketnih ofanzivnih sistema interkontinentalnog dometa koji koriste severnu rutu u eventualnom napadu na SAD. Kako je ta severna ruta ujedno i najkraća za let balističkih projektila i jedne i druge strane, rakete putuju oko 30 minuta, time je ujedno i najopasnija za odbrambene sisteme jednih i drugih. No, ono što dodatno brine ruske stratege jeste mogućnost i da se u silose sa američkim raketama presretačima na teritoriji Poljske neopaženo postave ofanzivne rakete koje bi do ciljeva na ruskoj teritoriji putovale ne 30 minuta, već pet do šest minuta. A to je onda strateška prednost od životne važnosti, prednost prvog nuklearnog udara na koji protivnik jednostavno nema vremena da odgovori, mogućnost ucenjivanja druge strane do granice ultimatuma. To je onda i nova kubanska raketna kriza i svet na ivici atomske apokalipse.

„Budući američki sistem protivraketne odbrane u Poljskoj i Češkoj biće usmeren protiv Rusije i Kine”, izjavio je još prošle godine ruski general-major u penziji Vladimir Belous, inače vodeći naučnik Centra za međunarodnu bezbednost pri Institutu za svetsku privredu i međunarodne odnose Ruske akademije nauka, i dodao da „Amerikanci žele da približavanjem granicama Rusije reše i glavni zadatak, a to je presretanje naših strateških raketa na početnom delu putanje, kada uzimaju ubrzanje i kada su najranjivije”.

No, izgradnja američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj povlači barem još dva dodatna pitanja: šta ako presretnute severnokorejske, ili iranske rakete sa atomskim glavama budu srušene iznad teritorije Rusije, i šta ako budu srušene iznad Češke i Poljske? Ekološke, ekonomske, vojne i političke posledice? Za sve osim za SAD? Može li se sopstvena bezbednost graditi na račun bezbednosti drugih?

Predsednik Rusije Vladimir Putin, govoreći o američkim planovima za izgradnju antiraketnog štita u Evropi, izjavio je pre nekoliko godina „da bi američki lek mogao da bude gori od bolesti”.

Petar Belov iz ruske Akademije za geopolitiku kaže „da kako svet bude više siromašio, tako će rasti i pritisak na Rusiju kao na skladište prirodnih resursa, jer čovečanstvo je ušlo u beskompromisnu borbu za prirodne resurse, a tu su sva sredstva prihvatljiva”.

Da li je u tom kontekstu izgradnja američkog raketnog štita u Evropi posledica jednog prilično široko rasprostranjenog uverenja da će jednog dana neminovno doći do rata sa Rusijom, ili sa Kinom? Ne kažem da tvorci američke politike žele taj rat, već da ne znaju kako da ga izbegnu. Oko Kine, to je pitanje Tajvana. Oko Rusije, to je vojno približavanje njenim granicama. Moskva je već najavila da sebi ostavlja pravo na izvođenje preventivnih udara po objektima koji za Rusiju predstavljaju pretnju, pored ostalog i uz korišćenje taktičkog nuklearnog oružja.

Miroslav Lazanski
[objavljeno: 20.06.2007.]

S floskulama u rat

Američka spoljna politika sve više se zasniva na floskulama, a sve manje na diplomatskoj veštini. Ovakav zaključak se nameće ako se makar i ovlaš pogleda na to šta se danas dešava na međunarodnopolitičkoj sceni i gde sve vašingtonska administracija pronalazi „neprijatelje demokratije i zapadnih vrednosti”.

Na izraze poput „hladni rat”, „otpadničke države” ili „osovina zla” već smo uveliko navikli i mi i američka nacija, kojoj su ovakve kovanice prevashodno namenjene. Ali pošto su reči, prilično, potrošna roba, nedavno je smišljen i novi termin za nepodobne – „balistička raketna trijada”! Odnosi se, naravno na Rusiju, Kinu i Iran – zemlje na koje zaposleni u Pentagonu gledaju sa najvećim podozrenjem i čije raketne planove doživljavaju kao istorijsku pretnju. Pomenuti termin je valjda i nešto od čega bi poštenim zapadnjacima u trenutku trebalo da se odseku noge, a neprijatelju odmah da bude jasno da su njegove zle namere pročitane i da sledi silovit odgovor.

U krugu moćnih

Istini za volju, mora se priznati da pomenuti trio već izvesno vreme ne sarađuje sa Vašingtonom onako kako to Amerikanci očekuju. Previše je tu samostalnosti, želje za jačanjem sopstvene vojne sile, širenja strateškog uticaja... Od pada Berlinskog zida i propasti Sovjetskog Saveza, pa do skoro, sve je bilo mnogo jednostavnije. Postojala je samo jedna supersila (SAD) i svet je (uz poneki „ispad” domaćina Bele kuće koji se obično završavao pogibijama desetina hiljada nevinih ljudi i uništavanjem njihovih država, negde podalje od američkog tla) uglavnom živeo u miru i blagostanju. Stvari se, međutim, menjaju.

Rusija i Kina su svesne da njihova strateška moć ni izdaleka ne odgovara ekonomskom i ljudskom potencijalu koji poseduju. U Iranu se vode istom logikom. Sve tri pomenute zemlje, kao uostalom i Severna Koreja, shvatile su, takođe, da je u današnje vreme vojna sila najbolja ulaznica u krug onih koji vladaju svetom, ali i svetskim tržištima.

Nedavna opomena ruskog predsednika Vladimira Putina da bi, ukoliko dođe do razmeštanja američkih raketnih sistema na prostorima starog kontinenta, odgovor Moskve mogao biti adekvatan i vrlo nepovoljan po Evropljane, začinjen je i podatkom da je najveća država na svetu spremna da do 2017. u razvoj novih bombardera, raketnih sistema i tenkova uloži 200 milijardi dolara!

Slične najave stižu i iz Kine koja je pre nekoliko meseci već pokazala kako se prostim gađanjem komunikacionih satelita u kosmosu može parirati „velikom bratu” sa druge strane Pacifika. Sem toga, kineski vojni stratezi ne kriju da se više neće zadovoljiti izgradnjom samo defanzivnih raketnih sistema. Doktrina „prvog i preventivnog udara” i ovde je sve omiljenija tema.

Ni u Iranu ne sede skrštenih ruku. Na stranu njihovi planovi razvoja nuklearnog potencijala, ali tehnološka spremnost ove zemlje da uskoro (makar i uz svesrdnu pomoć Rusije i Severne Koreje) lansira raketu koja bi mogla da dosegne čak i evropski kontinent veoma je prisutna. To bi već predstavljalo direktnu i otvorenu pretnju američkim interesima na Bliskom istoku pa i šire, a to posledično znači i manje jevtine nafte za uvek gladne potrošače u SAD.

Nezgodna ponuda

Nedavna ponuda ruskog predsednika Putina američkoj strani da umesto izgradnje radarskih sistema u Evropi sposobnih da prate eventualni raketni napad iz Irana za tu svrhu iskoriste već postojeću radarsku stanicu u Azerbejdžanu – dodatno je iskomplikovala stvar. Kako piše vojnopolitički ekspert Aleksandar Hramčihin, a prenosi ruska novinska agencija RIA Novosti, stanica u Gabali u potpunosti odgovara onome što žele SAD. Osim u jednoj stvari: ne može da kontroliše rusku teritoriju.

Drugim rečima, ukoliko bi u Vašingtonu odbili Putinov predlog, priznali bi da administracija kao svog glavnog neprijatelja vidi Rusiju, a ne Iran. Posledično, Amerikancima bi bila natovarena neprijatna uloga globalnog raspirivača ratnog sukoba. Adekvatan odgovor na inicijativu Moskve kojom je, prem mišljenju stručnjaka, opasno načeta i američka vojna strategija, nije lako naći.

Kako u novim okolnostima razmišljaju u SAD verovatno se najbolje vidi iz komentara analitičara Freda Stejklbeka koji je nedavno preneo ugledni „Vašington tajms”. Stejklbek kaže: „Svet je nesigurno mesto, više ispunjeno pitanjima nego odgovorima. Imajući to u vidu SAD moraju da iskažu tehnološku genijalnost, svetsko liderstvo i istrajnost neophodnu da bi se suprotstavile ogromnim geopolitičkim izazovima koji leže pred nama. Jedino sa takvim čvrstim odgovorima svet će biti sposoban da prevaziđe razlike i stalno rastuće pretnje od strane nacija koje u budućnost gledaju sa vrha balističke rakete.”

Pitanje je samo – kako sa reči preći na dela.

Slobodan Samardžija
[objavljeno: 20.06.2007.]