Климатски хаос

Трагедија и спектакл. Два лица истог феномена. Стварност и фарса глобалних климатских промена. Прво драматични снимци изгладнелих, ожеднелих и поболелих Хаићана који јуришају на магацине са храном, водом и лековима. Тајфун Жани протутњао је карипским острвом остављајући иза поплаве у којима је страдало најмање 2.400 житеља најсиромашније државе западне хемисфере. Исти оркан, овога пута енглеског имена Џени, био је четврти по реду који се потом сручио на Флориду. Незапамћено.

Онда фасцинантно снимци глечера који се под металним небом севера сурвавају у море. Секвенца без људских жртава у животу Планете која се у последњих 140 година загрејала за 0,6 степени Целзијуса.

Тајфуни, поплаве, несносне жеге, надирање пустиње – све је то резултат истог процеса који делује веома допадљиво у арктичкој белини окованој ледом а драматично по фавелама Хаитија или авенијама Мајамија.

Многи експерти упозоравају политичаре да климатске промене могу да буду много озбиљнија глобална претња него тероризам.

Октобар 2001. био је најтоплији октобар од како је 1659. отпочело регистровање података. Европско лето 2003. било је најтоплије у последњих 500 година.

Процена је да су природне катастрофе, махом изазване променама климе, само током прошле године однеле најмање 60 милијарди долара. Европски топлотни талас коштао је неких десет милијарди, поплаве у Кини близу осам, торнадо по америчком средњем западу однео је још три милијарде.

Колико 2070, упозоравају научници већ дуже време, раст температуре могао би да доведе до драматичнијег отапања поларног леда, подизања нивоа мора и поплава, екстремних климатских догађаја због измене токова океанских струја, продора пустиња у Европу. Да ли ће Сахара поново озеленети, а амазонске шуме нестати?

Научници верују да повишена емисија индустријских гасова задржава вишак енергије у Земљиној атмосфери – повећавајући температуру. Свет је онда реаговао. Пре више од шест година потписан је споразум из Кјота чији је за циљ да смањи емисије угљендиоксида и других гасова који доприносе „ефекту стаклене баште” и загревању Планете.

Споразум предвиђа да се током деценије емисија смањи за пет процената и спусти на коту од 55%, границу која не изазива озбиљне климатске промене. Да би протокол ступио на снагу, неопходна је подршка развијених земаља чије су индустрије највећи емитери штетних гасова.

Све се међутим замрачило од како се Џорџ В. Буш 2001. повукао из споразума који је досад ратификовало 120 земаља. Упркос највећем доприносу стварања ефекта стаклене баште, САД одбијају Кјото тврдећи да би испуњење његових захтева водило смањењу производње, губитку радних места и порасту породичних рачуна за енергију.

Иако су и на Капитол хилу многи свесни претњи драматичним климатских промена, Бушова администрација је заточеник сопствене решености да не учини ништа што би погађало амерички стил живота.

Русија, одговорна за 17 процената емисије штетних гасова, остала је тако ретка међу великим емитерима која није ратификовала споразум а истовремено је довољно велика да утиче да се проценат смањи.

Судбина је Владимиру Путину наменила да буде спасилац протокола из Кјота јер он без руске ратификације не може да ступи на снагу. Тешко је присетити се када је глас Москве био тако одлучујући фактор.

У питању је и трговина. Пошто је ЕУ подржала захтев Русије за улазак у Светску трговинску организацију, влада у Москви је брзо реаговала. Ускоро се очекује ратификација у Думи која ће првом међународном договору о климатским променама удахнути неопходан живот а Планету упутити на ефикаснији курс заштите глобалне климе.

У Ираку углавном ништа ново. Бомбе и борбе. Главни амерички инспектор за контролу наоружања само је у међувремену морао и званично да потврди да уочи инвазије прошлог марта Садам Хусеин није располагао залихама биолошког, хемијског или нуклеарног оружја.

Председнику Бушу то ништа не значи. И даље брани рат у који је кренуо управо због овог фантомског оружја које је директно претило безбедности његовог ранча у Тексасу. Држи се тезе да би Садам свакако обезбедио инкриминисане арсенале – да на време није срушен. Шта би било кад би било и друге приче. Не могу а да на крају не искажем лично дивљење Малежанину Хамарудину Мохамеду. Човек се током 72 године живота женио 53 пута - притом не користећи право муслимана да истовремено има четири жене. Лаганица, рекли би. Једна по једна.

А шта је епилог? Увезао се у чвор са својом првом. Нисам паметан. Да ли је по оној прва љубав заборава нема, или је конфекцијски женик коначно схватио да је све то исто, само су у питању нијансе. Хадиџе, та прва и ваљда последња, такође је научила лекцију. Њен услов је био да Хамарудин обећа да се више неће женити.

Не вјеруј мушкарцу који лаже, каже стара црногорска у нешто измењену верзију.

Затрпани другим, свакодневним бригама, склони смо да заборавимо шта се са климом догађа на глобалном плану. Од дрвета не видимо шуму.

Италији је лакнуло. Две 29-годишње хуманитарке отете у Ираку 7. септембра нису поделиле злехуду судбину италијанског новинара. Две Симоне ослобођене су заједно са четворицом Египћана. То наговештава да једини разлог што су се у среду веселиле у Риму, односно Риминију, није само што су жене.

Густаво Селва, шеф парламентарног комитета за спољне послове, верује да је слобода плаћена са милион или више долара. Министар иностраних послова демантује, мада не фанатично, оно што је први објавио један кувајтски дневник. Влада би да сачува имиџ да није попустила пред уценама а да истовремено сопственој јавности покаже да је чинила све да би избавила Симоне. Радило се чак по 16 различитих канала.

Јаре и паре обично не иду заједно. „Тежак избор”, признаје и премијер Силвио Берлускони. Праву истину о околностима ослобађања можда ћемо једном и сазнати. Што и није тако важно. Да ли су у Риму „подлегли” захтевима талаца или нису сада није најбитније.

У домовини су Симона Пари и Симона Торета на крају тронедељне драме дочекане као хероине. Спасене су. Живе су.