Kineska strana sveta

Sliku moderne Kine Kinezi ne projektuju kroz prizmu Maove komunističke ideologije, nego, sve izraženije, kroz prizmu drevne konfučijanske filozofije

Konfučije i globalizacija

Tradicionalni pomen Konfučiju u ćifuu, njegovom rodnom mestu u provinciji šandong, ove jeseni je prvi put imao naglašena globalna obeležja. Bilo je rečeno da Konfučije (koji je živeo od 551. do 479. godine pre Hrista) ne pripada samo kineskoj civilizaciji, nego kulturnoj baštini svih. Istaknuto je da su njegova učenja o principima mira i sklada i danas aktuelna u svetu čiji razvoj „remete terorizam i hegemonija”.

Kinezi se ponovo okreću Konfučiju, mudracu čija je filozofija dva i po milenijuma prožimala ustrojstvo kineske države i društva i, više nego ijedno drugo učenje ili religija, uticala na formiranje svesti i mentaliteta nacije. Za Maove vladavine Konfučije je, zbog učenja o umerenosti i harmoniji, smatran štetnim po revolucionarno pregalaštvo („Situacija je odlična, jer vlada veliki nemir pod svodom nebeskim”, govorio je Mao.). Sad se Konfučije vraća na velika vrata.

Ne samo da je Maova ideologija neprekidne klasne borbe zamenjena dugoročnom politikom „izgradnje skladnog društva” – što je preuzeti konfučijanski termin – nego je Konfučije počeo da prožima spoljnu politiku Kine i kinesko viđenje globalizacije kao nezadrživog, a protivurečnog, istorijskog procesa. Kinezi, otuda, ni sliku moderne Kine više ne projektuju u svet kroz prizmu Maove komunističke ideologije, nego, sve izraženije, kroz prizmu konfučijanske filozofije.

Sklad bez jednoobraznosti

Pogledajmo kako su se, u poslednje vreme, neka konfučijanska načela naprosto pretočila u spoljnu politiku Kine, postavši istovremeno smernice za rad kineske diplomatije, i kako je to uticalo na kinesko viđenje globalizacije.

U toku odavanja pošte Konfučiju često je pominjan princip „sklada bez jednoobraznosti” čiju primenu Kinezi smatraju neophodnom u multipolarnom svetu. „Sklad bez jednoobraznosti” ima tri principa. Prvi je nezavisno mišljenje. Drugi je nenametanje svog mišljenja drugima i izbegavanje prinude. Treći je saradnja s drugima, usklađivanje odnosa, zaštita slabijih.

A evo kako o spoljnoj politici Kine, čiji su proklamovani ciljevi „mir, sklad i zajednički razvoj sveta”, razmišlja Li Dxaosing, šef kineske diplomatije.

On kaže: „Mi želimo miran razvoj. Stabilnost i bezbednost jedne zemlje ne mogu se graditi na potresima i krizama druge zemlje. Trebalo bi da radimo zajedno na demokratskim i na zakonu zasnovanim međunarodnim odnosima, na skladnom okruženju u kojem se zemlje uzajamno poštuju i tretiraju kao jednake i u kojem se različite kulture nadmeću i uzajamno prepliću. Nijedan model razvoja koji koristi samo nekolikim zemljama ili maloj grupi zemalja nije ni prihvatljiv ni održiv.” Ministar Li rado i citira Konfučija: „Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi.”

Ovakav pristup međunarodnoj problematici predsednik Hu đintao je, sa govornice UN, nazvao „napuštanjem mentaliteta hladnog rata”. On se zalagao za „kultivisanje novog koncepta bezbednosti, zasnovanog na poverenju, uzajamnoj koristi i jednakosti”, za „ekonomsku globalizaciju u kojoj se prepliću interesi nacija” i za „skladnu koegzistenciju civilizacija”. „Jednoobraznost, ako se nameće, može civilizacijama samo da oduzme vitalnost”, istakao je on. „Civilizacije sveta mogu se razlikovati po starosti, ali nijedna nije ni bolja od drugih ni nadmoćnija nad drugima.”

Kulturna globalizacija

U Kini nema velikog otpora ekonomskoj globalizaciji. Kako i da bude kad 80 odsto privrednog razvoja Kine zavisi od njene spoljne trgovine i kad nema zemlje u svetu koja se po tome može meriti s njom? Ono, međutim, na čemu Kinezi insistiraju jeste veća uloga zemalja u razvoju u ekonomskoj globalizaciji. One treba da „podstiču pozitivne snage u procesu globalizacije, štiteći svoje interese u svetu kojim dominiraju moćni i bogati”.

Ali, globalizacija nema samo ekonomski vid, iako je on sada najizraženiji, kažu Kinezi. Svet je „sve manji” i politička i kulturna globalizacija su takođe neminovne. Tu se, još jednom, javlja Konfučije kao predstavnik drevne i mnogoljudne kineske nacije. Oni koji predvode ekonomsku globalizaciju teško da mogu, zbog svoje kratke istorije, da igraju istu ulogu u kulturnoj globalizaciji. Kulturnoj globalizaciji je neophodan usmeravajući koncept. A on se, razume se, ne može sačiniti bez uticaja naroda čija civilizacija traje pet hiljada godina.

U svetu su tek počeli da se otvaraju kineski kulturni centri koji nose Konfučijevo ime. A registrovano je da u ovom trenutku trideset miliona mladih ljudi, na dve i po hiljade univerziteta u preko sto zemalja, mimo Kine, uči kineski.
Dragoslav Rančić