Кako pomoći deci s "rasutom" pažnjom
Мождана гимнастика за несташног Пинокија
Од поремећаја пажње „боловали” многи генијални умови човечанства – почев од Моцарта, преко Томаса Едисона, до Винстона Черчила
Сећате ли се приче о Пинокију, дрвеном лутку кога мачак и лисац узимају под своје и наговарају на разне несташлуке док тата Ђепето трага за начинима да свог одбеглог мезимца врати кући? Иако Пинокио често „статира” у родитељским васпитним лекцијама као илустрација тезе да ће клинцима израсти нос ако слажу ближњег свог, психолози тврде да би дрвени лутак данас добио дијагнозу дечака који пати од „поремећаја пажње”. Наиме, његово понашање у највећој мери „боји” поремећај од кога, бар тако говори статистика, болује сваки десето дете ове планете, а овај поремећај ближе дефинишу хиперактивно и импулсивно понашање и – „несташна” пажња малишана.
Образи родитеља ових малишана најцрвенији су на сваком сусрету са учитељицом, управо због тога што на сваком родитељском састанку слушају примедбе на рачун њиховог чеда, које варирају од учтивих оцена типа: „Ваш мали је много паметан, али немиран” до очајних вапаја: „Ја стварно више не знам шта да радим с њим(њом)!”. Јер, хиперактивност је само једна особина која карактерише понашање ових малишана, а психолог Небојша Јовановић, када објашњава разлику између „нормалне” и хиперактивне деце, користи метафору о – ловцима и фармерима. Наиме, док се фармери свакодневно баве стереотипним активностима, пажњу ловаца привлаче само крупне зверке које искоче из шипражја свакодневице.
А тако функционише пажња такозване нормалне и пажња хиперактивне деце – док први малишани немају проблем с праћењем професорског предавања и савладавањем градива, други реагују само на оно што скреће пажњу. Ако томе додате податак да су ова деца обдарена високим креативношћу, не треба да чуди што им у досадном и пренатрпаном школском програму ништа не привлачи и истовремено све одвлачи и „растура” пажњу – ако им не дате крупну и егзотичну дивљач у виду занимљивих лекција, она ће или заспати или „подићи” учионицу на плафон.
– Први симптом који карактерише понашање ове деце је нефлексибилност пажње – ова деца имају изузетно добру концентрацију ако и само када раде оно што њих занима, а оно што их занима су, по правилу, компјутерске игрице – она не примећују шта се дешава у њиховој околини и не могу да се фокусирају на учење, обавезе и школске активности.
Други симптом је пометеност опажања – њима све одвлачи пажњу и то су деца којима мува у лету неповратно скреће пажњу с домаћег задатка, и којима је „бумбаров лет” неупоредиво занимљивији од слушања нове лекције. Руку под руку с поремећајем пажње иде и импулсивност – ови малишани прво реагују, па тек онда размисле шта су урадили, односно немају способност да „изброје до десет”. И, коначно, ту је и хиперактивност коју треба разликовати од енергичности и несташлука, по томе што је кретање енергичног детета усмерено ка циљу, док хиперактивно дете непрекидно јурца „као мува без главе”. Ако су ове особине израженије, дете постиже резултате који нису у складу са његовим количником интелигенције, указује наш саговорник.
Историја нас учи да су од поремећаја пажње „боловали” многи генијални умови човечанства – почев од Моцарта, који је имао ту способност да се хиперфокусира на свој музички таленат и направи симфонију за три недеље, али је истовремено био „оперисан” од осећаја за реалност, преко Томаса Едисона до Винстона Черчила. И, како објашњава Небојша Јовановић, ова деца стално балансирају на оштрици бријача, с неизвесним исходом да ли ће постати „генијалци или криминалци”.
– Поремећај пажње није синоним за несташлук и безобразлук детета, већ је неуробиолошки поремећај који узрокују многи фактори – почев од наслеђа и исхране до узимања лекова у трудноћи. У његовом настанку учествују и фактори социјалне средине у којој дете расте. Наиме, активности које привлаче пажњу детета су краткотрајне – телевизијски спотови трају по 30 секунди, видео игрице – који минут дуже, а све то „пали и гаси” пажњу детета на врло кратак временски период. Истраживања говоре да дефицит одређених витамина и минерала у исхрани детета – пре свега витамина Е, Б6, Б12 и Ц, цинка и калцијума, као и неких шећера који се добијају само узимањем квалитетног воћа, доводи до поремећаја који узрокују дефицит пажње. С друге стране, вештачке боје и заслађивачи којима обилује брза храна погодују настанку овог поремећаја – објашњава Небојша Јовановић.
Овој деци се, каже наш саговорник, може помоћи на неколико начина. За почетак, треба узети у обзир статистику која сведочи о томе да у сваком разреду седи око десет одсто малишана с поремећајем пажње па, сходно томе, наставу треба прилагодити њима, а не децу настави. Постоје посебне стратегије учења за такве малишане и о њима треба едуковати и децу и учитеље, а све већу пажњу у третману ове деце има биофидбек и неуробиофидбек метода, чија је суштина – учење деце да стекну контролу над сопственим психофизичким функцијама и то уз помоћ посебних едукативних електронских инструмената – такозваног тренажера за мозак.
Небојша Јовановић каже да ће преко Друштва психолога Србије ускоро бити упућена иницијатива Министарству просвете Србије да се у једној основној школи уради експериментално истраживање с циљем да се установи који број малишана пати од поремећаја пажње, како би са ове деца била скинута „лента” немогућих ученика и како би добили заслужену стручну пажњу.
Катарина Ђорђевић