Hiljade radnika bez plata i osiguranja

BANJALUKA - Broj neslavnih rekordera koji godinama nisu videli nijednu zarađenu marku u Srpskoj niko ne zna, ali se procenjuje da je od početka privatizacije ovu agoniju prošlo na desetine hiljada radnika. Nedavno istraživanje sindikata pokazalo je da trećina radnika u RS nema redovnu platu i uplaćene doprinose, a najteže je u građevinarstvu i metalskoj industriji. Veličinu dubioze u kojoj su se našli radnici najčešće vide otvaranjem stečaja ili u momentu kada zbog neizmirenih obaveza ne mogu da dobiju ni radne knjižice.

Ogromna dugovanja uništenih fabrika u Republici Srpskoj

Iako mesecima ili godinama ne primaju plate, neki od njih sve vreme dolaze na posao, ali nije nepoznata ni praksa da radnici rade „sa strane”. U međuvremenu, poslodavac za njih „vodi radni staž”, radnicima se obećava isplata dugovanja, a novi vlasnik rasprodaje imovinu. Kada preduzeće dođe u stečaj, imovine odavno nema, a radnici kroz socijalni program padaju na teret poreskih obveznika.

Privilegovane gazde

Nebojša Andrić iz regionalnog bijeljinskog sindikata kaže da su sindikati zapanjeni dvostrukim standardima vlasti – dok se novopečenim gazdama godinama gleda kroz prste, drugima inspekcije na vrata kucaju i za najmanji propust.– Radnik nije dužan a nema ni te mehanizme da proverava da li mu je poslodavac uplatio doprinose. To je posao kontrolnih organa – poručuje Andrić.

Simboli radničke muke postali su nekadašnji banjalučki giganti – FAM „Jelšingrad“ i „Fruktona“. Naime, oko 200 radnika „Jelšingrada“ dugo je držalo rekord po broju neisplaćenih plata – tražili su čak 40 zarada, a doprinosi nisu uplaćivani deceniju. U međuvremenu, ovo preduzeće je kupila Vlada RS, stečajni postupak je pri kraju, a radnici još nisu videli ni marku. Socijalnim programom stotinak radnika otišlo je u penziju. Jedan od njih je i sindikalac Zoran Jošić, kojem je preduzeće ostalo dužno 29.000 KM.

– Dve godine nisam imao nikakva primanja, a onda sam još pet meseci čekao odobrenje zahteva za penziju. Šta će biti sa većinom ljudi koji imaju još četiri ili pet godina do penzije a 12 godina čekaju da im se poveže staž – pita Jošić. On tvrdi da su bivši direktori giganata polagali ispite za stečajne upravnike i onda dolazili u preduzeća da „završe posao i dokrajče ono što se ranije nije uzelo”.

To potvrđuje i Ljubo Krečar, sindikalac u „Fruktoni“, čiji su radnici godinama u neizvesnosti – doprinosi im nisu plaćani deset godina, a dužni su im oko šest plata.

– Radnici su obespravljeni otišli na ulicu. Oko 90 radnika je otišlo na biro, a oštećeno je više od 200 zaposlenih. Svi smo znali da se doprinosi ne uplaćuju, pisali smo svim institucijama, pa čak i predsedniku skupštine. Međutim, niko nije reagovao, a vlast se očigledno solidarisala s onima koju su opljačkali i radnike i državu – kaže Krečar. On dodaje da se od oktobra prošle godine, kada je otvoren stečaj, ništa nije pomerilo sa mrtve tačke.

Na spiskovima ojađenih radnika su i nekadašnji radnici trebinjskog „Neimarstva“ i „Bilećanke“. Sindikalac u „Neimarstvu“ Milenko Vukalović kaže da neisplaćene plate više i ne broje – oko 150 radnika je poslednju platu primilo za avgust 2008. Iako su dugovanja milionska, stečaj nikada nije otvoren. Oko 440 radnika „Bilećanke“ čeka završetak stečaja – za plate im duguju 380.000 KM, a doprinosi im nisu uplaćivani od rata.

Mesecima su u očaju i radnici „Hidrogradnje“ u Istočnom Sarajevu koji su, kako bi skrenuli pažnju na svoj problem, najavljivali i blokadu puta Gacko–Foča. Nekima od radnika duguju i do 48 plata, a Vlada RS im je uplatila 2,5 plata. Stečaj je sada izvestan. Međutim, da stečaj u propalim gigantima samo odgađa isplatu plata, potvrdio je slučaj DI „Maglić“ iz Foče – stečajni postupak tamo traje neverovatnih sedam godina. Oko 800 radnika koji od preduzeća potražuju u proseku oko 15.000 KM za sada je dobilo po 100 ili 150 KM.

Predsednik sindikata metalaca i rudara RS Tane Peulić kaže da se stečaj u 98 odsto slučajeva završi sa katancem na fabričkoj kapiji. On kaže da se radnici, bez obzira na kašnjenje plata, uvek nadaju boljem sutra i zbog toga uporno dolaze na posao. Kako u metalskoj industriji mahom rade stariji radnici sa po 20 ili 25 godina staža, znaju da su im šanse za novo zaposlenje minimalne i zato se plaše da napuste krug svoje fabrike.