Демографска кретања у Србији

Некад су се смањивала села, последњих година се то догађа и урбаним срединама Насеља у Србији су велика колико су велика, тешко да ће бити већа. У ранијим периодима градови су се веома увећавали, нарочито у првим послератним деценијама, да би сад дошли близу свог максимума, тако да ни Београд, како сада ствари стоје, неће бити многољуднији него данас, нити је то реално очекивати од већине других насеља. Ова суморна прогноза се може изрећи ако имамо и виду кретања броја становника у насељима Србије у последња два пописа 1991. и 2002. године. Током деведесетих година већина градова је престала да се увећава. Само је у појединим подручјима Војводине и западне Србије настављен њихов раст због досељавања избеглица, али пошто је овај вид миграција углавном завршен, јасно је да највећи број насеља у Републици нема услова за нови „демографски плус”. До ових процена се долази на основу података из недавно објављене девете књиге пописа Републичког завода за статистику, у којој је регистрован број становника у свим насељима централне Србије и Војводине од 1948. до 2002. године. Шта ови подаци говоре? Најпре то да смо током шездесетих и седамдесетих година имали интензиван раст највећих градова и регионалних центара, затим да је на попису 1981. дошло до наглог увећања приградских насеља, да би 1991. и ова подручја донекле застала. У најновијој статистичкој акцији, 2002. благи раст опет бележе насеља уз велике градове у која долазе избеглице из бивших југословенских република, али круг се тиме затвара. Повратни токови Какве бројке можемо очекивати на следећем попису, вероватно 2011. године? Сарадници катедре за демографију Географског факултета у Београду подсећају да је наталитет у паду, тако да ништа осим даље стагнације није извесно. Могућни су, евентуално, повратни миграциони токови, из највећих градова у мање, па и из мањих градова у већа и уређена села. Некад су, иначе, масовне миграције између два пописа увећавале градове за трећину, па и половину укупног становништва. Београдска општина Раковица је, рецимо, 1953. имала шеснаест, а 1961. године 29.000 становника, да би 1971. доспела до 51.000. И Вождовац 1961. године има 85.000, а 1971. – 134.000. Или, Крагујевац: 1961. године 63.000, 1971. – 93.000, а 1981. – 129.000. Шта се, међутим, у поменута три насеља догађа 2002? У односу на 1991., Раковица бележи раст од само четири хиљаде, Вождовац је у демографском минусу, а Крагујевац у плусу од три хиљаде. Демографи, при том, указују да је раст броја становника у најурбанијим градским језгрима заустављен још раније. Стари град и Врачар у Београду већ 1971. бележе пад у односу на 1961., док је на Савском венцу тај тренд још израженији. Ова општина је, наиме, „запоседнута” до 1961, да би већ на следећем попису дошло до пада броја становника. Касније се, међутим, веома увећавају приградска насеља: Калуђерица, Сремчица, Болеч, Угриновци и друга у близини Београда, Ветерник и Футог код Новог Сада и друга. Калуђерица је 1971. имала две хиљаде, десет година касније – дванаест, а 1981. – осамнаест хиљада житеља. Увећавају се и градови попут Смедерева, Краљева, Крушевца... Географи кажу да нека од ових насеља доживљавају раст током седамдесетих година због тадашњег веома интензивног исељавања с Косова и из Хрватске, после маспока. Десет пута мање Неки градови су постали и велики индустријски центри, па су пружали веће наде досељеницима. То се може рећи и за Крагујевац, Бор и Мајданпек. Занимљиво је, међутим, да већина ових градова током деведесетих доспева у „популациону стагнацију”. Индустрија је у њима стала, па су мање занимљиви за потенцијалне досељенике. У међувремену је и наталитет смањен, јер је становништва у репродуктивном добу сада мање него пре деценију-две. Наиме, насеља у Србији су могла да рачунају на нешто већи природни прираштај у време кад су за стварање породице стасале генерације рођене почетком педесетих година. Ове генерације су биле најбројније, па је и њихове деце, седамдесетих и осамдесетих, било нешто више од просека. Али, кад је ова генерација изашла из репродуктивног периода, замениле су је мање бројна годишта, па су многи градови први пут после Другог светског рата доспели до демографске нуле. Што се села тиче, она су сада у великој већини мање бројна него 1991. године, с тим што у многима процес депопулације траје већ деценијама. Нарочито су у том погледу у незавидном положају насеља у централној, источној и југоисточној Србији. Многа од ових села су пре пола века имала по неколико стотина становника, а на последњем попису их је било десет пута мање. На пример, село Бовинце, општина Бојник, после Другог светског рата 419 житеља, 2002. само њих 45. Или, село Липовица, општина Лебане, са некадашњих 862, доспева на садашњих 147. На стотине је, при том, насеља која у овом тренутку имају само по неколико десетина становника, и то старих. Ова насеља ће за десет година имати још мање становника, а нека можда ниједног, тако да Србија на многим својим подручјима постаје готово пуста. Али тамо где су насеља већа, а живот перспективнији, требало би, предвиђају демографи, очекивати равномернију динамику кретања становништва. И уравнотеженију, јер више нема некадашњих нових „великих фабрика” за којима су у градове долазили становници.