Да ли Србији треба нуклеарка (II)
У кругу полупречника сто километара око ТЕ „Никола Тесла, годишње падне по 326 килограма сумпорне киселине по хектару! Термоелектране (класичне) веома су штетне, наглашава др Илија Плећаш, из Института нуклеарних наука „Винча”, још један поборник „атомског пута” Србије, наводећи податке од којих се и неупућенима диже коса на глави.
Годишње на сваки хектар, у кругу полупречника сто километара око ТЕ „Никола Тесла” у Обреновцу, падне по 326 килограма сумпорне киселине! Канадски научници су закључили да је 20 килограма подношљива количина, ако је више од 30 килограма то води у еколошку катастрофу.
„Ако је 30 килограма еколошка катастрофа, у близини наше највеће термоелектране у Обреновцу годишње их се догоди, чак, једанаест”, са великом зебњом говори овај „винчанац”.
Због превеликог и разумљивог страха, јавност најдуже памти нуклеарне удесе, иако су несреће на хидроцентралама кудикамо теже, особито у људским жртвама. У Оросу (Бразил) 1960. погинуло је хиљаду, у Ваионту (Италија) 1963. настрадало је три хиљаде, а у Гуђарату (Индија) 1979. усмрћено је, чак, 15.000 људи!
У поређењу с тим, страдалих у нуклеарним незгодама знатно је мање. Стручњаци Међународне агенције за атомску енергију и ОЕЦД-а сачинили су својеврсну „лествицу нуклеарних догађаја” која, за разлику од сеизмичких, има седам подељака.
Чернобиљ је најгори
Најпогубнији (седми степен) збио се 1986. у Чернобиљу када је умрло 31 лице, од којих 28 за неколико седмица јер су била претерано озрачена. Радијациону болест задобило је 200-300 запослених, ватрогасаца и спасилаца, а око 130.000 околних житеља примило је, како се стручно каже, дозе изнад међународно допуштених. Код 800 деце се појавио рак жтитне жлезде који се у десет случајева завршио смрћу.
Светска здравствена организација и даље помно надгледа све промене, нарочито код угрожених.
Шестим степеном обележен је удес у Озерску (Русија) 1957. године, који је дуго скриван од јавности јер је то било војно постројење за обогаћивање уранијума. Пети се приписује оштећењу на реактору за војне потребе у Виндскејлу (Велика Британија) исте године и навелико описаном квару на нуклеарки „Острво три миље” (САД). Под четвртим сврстана су озбиљна отказивања на атомским централама Сен-Лоран (Француска) 1980. и Токаимура (Јапан) 1999. За трећи се везују испади у Ванделосу (Шпанија) 1989, Дејвис-Бесију (САД) 2002. и Пакшну (Мађарска) 2003.
Отказивања разврстана под два и један немају богзна каквог утицаја на запослене – и зато још ниједан није уписан.
Најновија несрећа у Јапану, када је погинуло четворо људи, није још разврстана. Стручњаци су проценили да је испуштено зрачење надмашило 200 атомских бомби изручених на Хирошиму!
Издржаће и пад „боинга”
Сви ови удеси десили су се у 11.000 реактор-година коришћења нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, како се стручним језиком мери досадашњи рад свих нуклеарки у свету. Из тога нуклеарци славодобитно извлаче закључак да се струје из атома извлачи на најбезбеднији начин. После „Острва три миље” и Чернобиља пооштрени су услови за издавање дозвола и одржавање нуклеарних електрана.
Испрва је важило да се једном у 10.000 година (подаци из новембра 2003) може оштетити реакторско језгро, што се сматра најтежим кваром и највећом претњом по запослене и околину, потом се протегло на сто хиљада, а на крају на милион година рада. За реакторе који ће се градити у следећој деценији услови су још строжи: десет милиона година!
Рушење Трговинског центра у Њујорку 2001. нагнало је нуклеарце да још једном преиспитају мере заштите. Рачунали су, рачунали и израчунали да ни „боинг 767-400” са товаром тежим од две тоне, обрушивши се највећом брзином која допушта да се погоди циљ – 560 километара на сат – не би озбиљно оштетио реакторску зграду!
„Нуклеарна електрана снаге хиљаду мегавата за годину дана утроши око 50 тона горива и избаци приближно 50 кубних метара ниско и средњерадиоактивног отпада”, објашњава др Плећаш. „Термоелектрана исте снаге сагори два и по милиона тона угља, а испусти осам и по милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, шест милиона тона прашине и пола милиона тона пепела који одлети у ваздух!”
Наравно, нико не спори да ни у једној земљи „атомско смеће” није трајно збринуто, иако зрачи милион година после одлагања! Свака се сналази како зна и уме, а Русија га десетак година, уз добру зараду, увози, прерађује и складишти. Ако не знате шта ћете са својим атомским смећем, а имате новца, позовите Русе!
Нуклеарни прстен
У пречнику од сто километара око Србије ради десет нуклеарних електрана, а у пречнику од 400 километара још двадесет! Наша бојазан од сопствене, у том случају, беспредметна је, наводи др Илија Плећаш, додајући да се о нуклеарној будућности Србије мора јавно и слободно говорити, као што је то саветовао славни Алберт Ајнштајн.
(Сутра: Кинески зид закона)
Маја Перовић
Станко Стојиљковић