Дa ли Србији треба нуклеарка (I)
Винча за атомску струју. Аргументи: до 2020. недостајаће нам 10.000 мегавата електричне енергије (Први од четири наставка)
После вишегодишњег затишја, у протекла два-три месеца су почела говоркања да је Србија у потаји одлучила да изгради прву нуклеарну електрану. Поједина гласила, тобож добро обавештена, похитала су да саопште да она треба да буде на Дунаву близу Пожаревца!
Да ли је Србији, заиста, неопходна струја из (цепања) атома или ће се и даље ослањати, искључиво, на домаће изворе, а највише угаљ, и донекле увоз киловата?
Са самом почетку искристалисала су се два супротстављена мишљења. Научници из Института нуклеарних наука „Винча” су уверени да се мањак електричне енергије до 2020. који ће, у приближном износу, нарасти до 10.000 мегавата може надоместити из нуклеарке(и), остали стручњаци за енергетику, а најпре из ЕПС-а, у своја дугорочна предвиђања увршћују, углавном, централе на домаћи угаљ и воду.
„Винчанци” за „нуклеарно коло”
Од најстарије, Колдер хол и Чепелкрос у Великој Британији, из које су атомски киловати потекли још педесетих година прошлог века, до данас је саграђено 440 нуклеарних реактора у 31 земљи, инсталисане снаге 360.000 мегавата, што подмирује нешто више од 16 одсто светских потреба. Гради се или је наручено још 40 нових, већином у Кини, Јапану, Индији, Русији и Јужној Кореји.
Са 103 (претходно 110, седам затворено) из којих се намирује петина енергетских потреба, САД су прве на листи нуклеарки у погону. Међутим, највише се на нуклеарну енергију ослањају – Литванија (80 одсто), Француска (78), Словачка (57) и тако редом.
Више од 150 пловила, већином подморница, крстари морима и океанима на нуклеарни погон (више од 200 реактора). Нуклеарне бојеве главе на води, копну и у ваздуху намерно изостављамо из набрајања.
Успут да поменемо да се 284 истраживачка реактора користе у 51 земљи, међу којима је Србија.
Хтели не хтели, дубоко смо забраздили у атомско доба, атоми су свуда око нас упрегнути у мирнодопске или војне сврхе. Према већини угледних научника, то је означило велику прекретницу у људској цивилизацији која, нажалост, није прошла без трагичних удеса чији је симбол велика чернобиљска несрећа 1986.
Зашто „винчанци” сматрају да и Србија мора да се ухвати у „нуклеарно коло”?
Према мишљењу др Крунослава Суботића, у прорачунима домаће енергетске потрошње до 2020. ваља поћи од утврђивања очекиваног националног дохотка (индустријског раста) и жељеног стандарда грађана. „Могућих 12.000 долара друштвеног производа по становнику, колико имају Грчка, Словенија и Мађарска, захтева – према грубим проценама – десет пута више инсталисане снаге, имајући у виду садашњу структуру привреде”, упозорава он.
Угља за још 50 година
Претварање тешке у услужну индустрију, доследно спровођење националног програма енергетске успешности и друге мере смањиће знатно потрошњу, али у крајњем исходу нужно је достићи два киловата по житељу, колико ће, вероватно, трошити средње развијене земље Европске уније за деценију и по. „Дакле, потребно нам је приближно 10.000 мегавата у новим електранама”, наглашава др Суботић. Из којих извора их обезбедити?
Као и Катон Старији који је упорно позивао Римљане у коначан обрачун са Картагињанима, он је убеђен да нуклеарна електрана(е) представља најбољи избор за нас, јер је најјевтинији, најмање загађује околину (остаје радиоактивни отпад у количинама милион пута мањим од шљаке и пепела из угља) и уранијума на планети има у изобиљу.
Уз садашњи темпо сагоревања у термоелектранама, домаће наслаге угља, без Космета, потрајаће око 50 година, а преостале реке, кад се зајазе, даваће још 15 одсто у поређењу са садашњом укупном испоруком електричне енергије. Зато је време, закључује др Крунослав Суботић, да се у разматрање озбиљно узму гасне и нуклеарне електране. И да приступимо неком од светских конзорцијума који осмишљавају реакторе другог и трећег поколења, а да наша индустрија у томе нађе своје место.
Сунце и користи и штети
Сунчева енергија би била најбоље решење међу новим (неконвенционалним) изворима, јер је неистрошива и веома чиста. Међутим, она има и великих ограничења: десет пута је скупља, а искоришћавање на велико угрозило би биљни, животињски свет и многе пределе и утицало на климатске промене.
Нуклеарна фузија (спајање лакших у теже елементе), која ствара енергију на сличан начин, далеко је још од првог коришћења, иако водоника у морима и океанима има готово у изобиљу.
Водоник као класично гориво обећава, али још није усавршен поступак примене. За његово добијање се троши доста енергије, што га чини неисплативим. Водена снага је ограничена, иако беспрекорно чиста, а искоришћавање до самих граница извора угрозило би животну средину. Ветар, биомаса и слични допунски извори немају значаја за производњу струје, истиче др Суботић.
Сутра: Киселе кише из Обреновца
Маја Перовић
Станко Стојиљковић