Cutting Wit

Linčovski sintpop benda The Knife je onostran, strašan i beskrajno zabavan

Majmunisanje i zafrkavanje na različitim manifestacijama na kojima se dodeljuju nagrade, jednako su neubedljiva, neduhovita i dosadna praksa kao i same manifestacije dodela nagrada. Medjutim, ako već želite da napravite dobar štos, malo duhovitosti i gracioznosti nije na odmet. Godine 2003. bend the Knife je osvojio švedsku Gremi nagradu, tzv. Grami, za album Deep Cuts. Odlučili su da preskoče ceremoniju. „Zapravo, mi zaista nismo hteli da idemo tamo“, objašnjava Karin Dreijer, članica sintpop grupe iz Stokholma koju čini zajedno sa svojim bratom. „I zato smo poslali nekoliko naših prijatelja da preuzmu nagradu. I da, oni su bili kostimirani u gorile.“
(the Knife su dobili nagradu za najbolju pop grupu 2003., ali su bojkotovali ceremoniju, tako što su poslali članove druge umetničke grupe, kostimirane u gorile, sa brojem 50 odštampanim na kostimima, po svemu sudeći, u znak protesta protiv muške dominacije u muzičkoj industriji. prim. prev.") piše Mike Powell
20. oktobar 2006.

Veći vanzemaljci čak i od Sindi Loper

Njen govor je lakonski, a ona ne nudi nikakva dugačka, samozadovoljna i tašta objašnjenja muka jedne umetnice u procesu radjanja njene umetnosti. To je ona vrsta zahtevne uljudnosti od koji ti je neprijatno. I ironično je to što je Karin toliko odmerena dok priča; na albumu, ona je horor šou, njen glas se nikad i ne pomalja bez teškog kostima različitih efekata. Ako ništa drugo, Silent Shout, hiperbolično crni, treći album grupe, izdat za njihovu etiketu, Rabid Records, je zapravo studija o seciranju, cepanju, kidanju i raslojavanju ljudskog glasa. Poslušajte njen glas iskrivljen u glas deformisane nimfe, ili rastegnut poput fleksibilne termoplastične smole. Poslušajte njenu imitaciju kompjutera HAL-900 dok plače. Poslušajte njen glas utišan do nivoa rezervisanih za demone iz video igara.

Silent Shout je zapravo uzvišeno banalan. Omiljeni repertoar njenog mladjieg brata Olofa – block rockin ritmovi, ledeni new-age arpedjo, vrckave acid house bas linije, i penetrirajuće sirene sa klavijatura – je zapravo sve ono što čini tehno muziku otrcanom većini slušalaca. A u muzici koja je bazirana na formi pesme, a van je mejnstrima, elektronika se posebno vrednuje i ozbiljno shvata jedino kada ljudi provale kako da od nje prave gitarske himne (Radiohead), kako da je neutralizuju (novi Junior Boys i IDM uglavnom), ili kako da od nje prave veličanstvene karikature (Daft Punk).

S druge strane, kastanjete kojima počinje oštra Ace of Base-ovska, kabaretska, “Marble House” sa albuma Silent Shout, zvuče dovoljno kao kastanjete, da pomislite na kastanjete, ali namerno bivaju lišene bilo kakvog realizma. “To vam je poput kiča,”kaže Karin. U jednoj maloj zemlji kao sto je Švedska, ima jako puno elektroakustične muzike, a Olof i ja smo bili na mnogim od tih elektro nastupa. Zvuci koje muzičari prave podsećaju na prirodne zvuke, ali ti muzičari nikada zapravo ne pokušavaju da ih dupliraju, ponove, ili su jednostavno ubedjeni da i ne znaju kako da to urade.

Medjutim, artificijelnost benda the Knife ima oslobadjajuci kvalitet. Ona je kao dobar Linčovski dijalog, tako nema i jednodimenzionalna, da postaje onostrana. I zato je još čudnije to što album „Silent Shout“ govori o delirično poremećenim dubinama porodičnog života.  Naslovna numera je noćna mora o starenju; striptizeta iz pesme „Neverland“ više nije tako lepa u anoreksičnoj fantaziji „Like a Pen“. Brat i sestra beže iz grada u „We Share Our Mothers Health“, ali na kraju ipak gube inspiraciju, u pesmi „From Off to On“, i dave se u televiziji. A u najlukavijem obrtu godine, visokoenergično blaženstvo bez bas linije pesme „Forest Families“, prati  „One Hit“,u kojoj Karin transformiše svoj glas u monstruozni mrmor i klokotanje i hvali se supružničkim zlostavljanjem.

Album Silent Shout je divan i jeziv i grozan, i možete ga okititi svim onim super-ozbiljnim epitetima, ali kao i Linč ili pak horor filmovi, suštinski je komičan. Gotovo epski sintizajzer, nakindjureni Kejt Bušovski djavolski glasovi, bezobrazna okultna tama čitavog albuma…. ma, smešno je. „Pa jeste, mnogo smo se smejali dok smo pravili ovaj album,“ kaže Karin.

Pretpostavljam da mi imamo neku vrstu analnog smisla za humor. Ovaj album je jedan produženi vic o Ivici i Marici koji se najzad svete braći Grim.

Većina intervuja sa the Knife, udaraju ne u jedan već u dva zida. Jedan je kad se ljudi/sagovornici konstantno vraćaju na temu porodične tenzije izmedju Karin i Olofa („I ovaj, ... da li se vas dvoje ponekad i ne slažete baš najbolje?“). Drugi zid se pojavljuje kada ljudi pokušavaju da tekstove pesama sa albuma SS povežu sa privatnim životom Karin Dreijer – što je opravdano interesovanje ukoliko se uzme u obzir da je Karin udata i ima kćerku. Ali to da li njene reči, tekstovi imaju posebno, lično značenje je irelevantno, jer ona nikad i ne peva kao Karin Dreijer. Ali nudi nam znak: „Ponekad vam je ta maska potrebna, da biste zaista ispričali priču.“

A pronalaženje te prave maske je uvek bio problem za The Knife. Oni ne vole da se slikaju za novine niti da se pojavljuju u javnosti. Sa novinarima su rezervisani; priča se da je Olof davao intervjue propuštajući glas kroz vokoder.* Karin priznaje da su za sedam godina koliko je u grupi, imali svega 12 ili 13 nastupa do sada. Radeći sa režiserom i dugogodišnjim video saradnikom Andeasom Nilsonom, The Knife su osmislili svoj složeni lajv šou kao sinestetičko iskustvo –  „Ako ćemo već da se kostimiramo i ’izgledamo’, onda ćemo da se obučemo u našu muziku“, kaže Karin.

I to je razlog zbog kog mi štos sa gorilama s početka izgleda prikladno.The Knife žele da ostanu anonimni, ali ne u skromnom i uzdržanom smislu; vrlo su jasni, zahtevni i precizni kada je kontrolisanje njihovog imidža u pitanju. Oni su gorile od 900 kila u sopstvenoj sobi. Oni iznova osmisljavaju sebe na svakom novom albumu, od delimično akustičnog eponimičnog debi albuma iz 2001., preko ornamentnih, vanzemaljskih Sindi Loperizama – pritom su vanzemaljskiji i otkačeniji i od same Sindi Loper – albuma Deep Cuts iz 2003, sve do fantastičnosti albuma Silent Shout.

Pri kraju razgovora, Karin i ja se najzad kapiramo tako da osećam kao da mogu da joj priznam jednu tajnu. „Mislim da je najsmešnija pesma na ovom albumu ’One Hit’. Neverovatna je. Ti se pretvaraš u jedan odvratan lik, jednog nasilnika, jedno čudovište, ali taj lik se podiže iz jednog zaista šašavog mesta i dubine. …To je groteskno.“
Ona se zadovoljno osmehuje. „Aaa, pa da. A najgore od svega je što uz to može da se igra.“