Ceo život u crnoj prašini

Od uglja iskopanog u Rudarskom basenu „Kolubara“ proizvede se svaki drugi kilovat struje u Srbiji. I svaki grumen tog iskopanog uglja pre nego što ode u termoelektrane – pride ono što u svojim šporetima sagore građani – prođe preko traka pogona „Prerade“. A u „Preradi“... Ko je jednom ubacivao ugalj u podrum i gušio se u crnoj prašini, taj možda može da zamisli kako je u „Preradi“. Onoliko koliko posle sankanja u parku može da ima predstavu o Sibiru...

Jer, nije to samo: iskopaj, pa u vagone... „Prerada“ je ozbiljan pogon. Ugalj se pere, pa suši, a onda komadi klasiraju po veličini, i sve škripi, buči i pišti, a prašina leti da se spusti na sve neživo i živo u krugu, i nema te sile koja može da je usisa.

Sve je, pre pola veka, počelo sa „pralištem“. Iskopani ugalj, naime, treba očistiti od gline, pa se zato potapa u bazene sa vodom kojoj se dodaje pesak. U takvom mulju glina otpada, a očišćeni ugalj pliva na površini, odakle se velikim grabuljama gura na transportne trake koje ga odvoze na sušenje.

Suši se u šesnaest velikih metalnih posuda, na temperaturi od 236 stepeni Celzijusovih, u kojima je pritisak 30 bara i to tačno 148 minuta. Posude za sušenje visoke su po desetak metara i povezane sistemom cevi kojima cirkuliše topao vazduh, pa kad se u jednoj sušenje završi, u drugoj je proces na sredini, a u trećoj počinje novi ciklus – i tako u krug, bez prestanka, dan i noć. „Prerada“ nikada ne prestaje sa radom, radilo se i u novogodišnjoj noći, a radiće se i na Božić. Sušenjem se upravlja iz kontrolne sobe koja liči na komandnu sobu neke velike železničke stanice: lampice, vodovi, prekidači... sve je postavljeno na velikoj ploči koja prekriva ceo zid.

Kad se ugalj osuši, transportnim trakama odvozi se do sistema rešetki i sita. Najkrupniji komadi ostaju, a sitniji padaju na niži nivo, na kojem nešto ostane, a nešto pada niže... Ugalj se u Kolubari klasifikuje u pet kategorija: komad, kocka, orah, grah i prah. Ostalo je prašina, sveprisutna i sveobuhvatna.

- Danas nije loše ovde – kažu Tomislav Petrović i Zoran Bojić dok stoje u oblaku magle i prašine kraj trake u Sušari. To „nije loše“ znači da mogu da vide stubove udaljene tri metra. Kad je „loše“, ne vide ni svoju šaku. Petrović ima 12, a Bojić 24 godine staža u „Preradi“. „I sve to u smenama, dan, noć, dan...“

Stakla na prozorima u njihovom pogonu razbijena su ko zna kad, pa promaja bitno popravlja uslove rada. „Loše“ je leti, kada je temperatura kraj traka sa ugljem koji se puši 50 do 60 stepeni Celzijusovih.

Prosek plata u „Preradi“ je 34.000-35.000 dinara. „Nije loše“, kažu. I dodaju, stidljivo kao da preko hleba traže pogaču: „Ali za ove uslove rada...“

O uslovima samo ovo: od nešto manje od dve hiljade radnika, svaki deseti penziju dočeka kao invalid – raspoređen na posao koji zahteva smanjeno fizičko angažovanje. Poneko stavi na lice masku koja bi trebalo da spreči prodiranje ugljene prašine u pluća, kažu nam radnici, ali brzo shvati da pomoći nema. Kad radiš u „Preradi“, ugalj ti je suđen.

Najmanje to... Prema zvaničnim podacima, od 1980. do 15. septembra 2006. godine, lakše i teže je povređeno 1.202 radnika. Poginulo je četrnaestoro...

Poseban tim u „Preradi“ čine bravari i varioci zaduženi za održavanje postrojenja. Najteže je krpiti posude u kojima se ugalj suši – autoklave.

- Temperatura u autoklavi dok radimo je 70 do 75 stepeni. Zato nikada ne radimo sami, oslanjamo se na pomoć bravara, oni su tu ako nekome pozli, ili da dodaju vodu za piće – priča predradnik zavarivač Dragan Vitorović.

- Za vreme jedne smene pet puta promenim majicu mokru od znoja – kaže zavarivač Vladan Antonijević. Njegova poslednja plata bila je 37.000 dinara.

U ovom trenutku „Preradi“ nedostaje više od 200 radnika, od onih „običnih“, čiji se manjak nadoknađuje angažovanjem mladih preko omladinskih zadruga, do visokokvalifikovanih kadrova.

Statistika se ne bavi brojem onih koji su došli da se raspitaju za posao, pa su se okrenuli i otišli kad su videli svoje buduće radno mesto. Ona računa 476 miliona tona prerađenog lignita za pola veka postojanja „Prerade“.

Negde između su zaposleni, zaslužni za svaku drugu sekundu struje koju imate. Treba se setiti ih makar na praznike, oni su na svojim radnim mestima. Gde pišti i buči, a crna prašina se uvlači u odeću, kožu i pluća.