Biomedicina pokreće mnoge etičke dileme
Interfejs mozga i kompjutera ugrožava privatnost pacijenta
Nagli razvoj interfejsa mozak/kompjuter koji neurolozi ii inženjeri razvijaju omogućujući mozgu da komunicira direktno sa kompjuterima, u kojima prednjači američka firmas Cyberkinetics, izazvao je i izvesne etičke kontroverze. O njima je za časopis Teknolodži rivju razgovarao Pol Rut Volpi, bioetičar i profesor Univerziteta Pensilvanija. Da li je ta tehnologija dovoljno razvijena da bi ova vrsta testova mogla da se nazove etički ispravnom?
Pol Rut Volpi: Napredak čitave medicine zavisi od onih koji pristaju da ponekad budu prvi koji će probati novu tehnologiju. Važan je dobarnadzor i dobro obavešten osaba koja pristaje na takve uređaje. Praksa takvih nadzora dosad daje mi razloga za zabrinutost što će takve tehnologije biti korišćene bez jakog spoljašnjeg posmtranja i nadzora.
Da li je tehnologija u mnogo ranijoj fazi od one u kojoj biste vi testirali neki lek?
Volpi: Farmaceuti menjaju osnovnu hemiju naših tela, bioinstrumjentacija je, doskora, korišćena izvan naših tela - problem je što se priroda bioinstrumentacije uskoro može promeniti, i razvijene tehnologije će se primenjviati na naša tela poput lekova. Zato moramo početi da o njoj razmišljamo na isti način kao kad su pitanju lekovi.
Ali je korist očigledna.
Za ljude koji su paralizovani, sve moguće Kristofere Rivse ovog sveta, sposobnost upravljanja predmetima pomoću uma je izuzetno poželjan ishod. Implanti za ljude koji imaju sindrom zatvorenosti - tako da ne mogu da komuniciraju sa spoljnim svetom - sada su u fazi testiranja i oni omogućuju osobama da direktno prenose moždane impulse u kompjuterske reakcije, tako da pomoću misli mogu da pomeraju kursor na ekranu i biraju reči. I to je divno, i bilo bi surovo reći da nećemo to da dozvolimo jer nismo sigurni u dugoročne efekte stavljanja elektroda na mozak.
Kakve su to tehnologije?
Volpi: Uglavnom su komunikativne tehnologije: uzimaju informaciju iz mozga i eksternalizuju je. Postoje i internalizujuće tehnologije: kohlearni implanti, imlanti optičkog nerva - čiji je cilj da informaciju spolja prenese unutra i omogući nam da joj pristupimo. Te tehnologije će se na kraju stopiti i onda ćemo imati tehnologije interaktivnih čipova, tako da ćemo imati input-output interakcije.
Suština je ipak, u usavršavanju neinvazivnih interfejsova koji se već prave stavljanjem elektroda ili kapa sa infiltriranim senzorima na skalp pacijenta. Krajnji cilj je sistem koji će moći da dobije što detaljnije i specifičnije informacije iz mozga tako da ljudi mogu da obavljaju mnogo sofisticiranije poslove pomoću samih misli. To je veoma obećavajuća perspektiva za ljude koji su paralizovani, ali i zdrave osobe mogu sedeti za kompjuterom, s kapom na glavi, i odgovarati na telefon, tipkati po kompjuteru a istovremeno biti povezane sa kolegama u susednoj kancelariji pomoću samih moždanih impulsa. Bićemo u stanju da rukujemo bilo kojim sistemom koji ima sofisticirani čip u sebi, od ručnog sata do automobila. I to je realna perspektiva kroz pola veka.
Da li će ti uređaji otvoriti etičke dileme?
Volpi: Ključne su implikacije ove tehnologije na ličnu privatnost. Ako postoje tehnologije koje internalizuju unutrašnja stanja, ko ima pravo da pristupi takvoj informaciji? A šta sa slučajevima kada se takva informacija može uzeti protiv ljudske volje, ili bez ljihovog znanja? Hoćemo li početi da implantiramo elektrode u mozgove osumnjičenih terorista u zalivu Gvantanamo? Svakako, ne još. Ali, odelenja za državnu bezbednost i odbranu podržavaju svojim sredstvima istraživanje tehnologija detektora laži. Te nove tehnologije, MRI i infracrveno svetlo mogu se koristiti prinudno, što nije slučaj sa poligrafima. Ako ne želite da sarađujete sa poligrafom, niko ne može da vas na to natera. Ali, ove druge tehnologije mogu se koristiti prikriveno. Mogu se primenjivati na osumnjičenim zločincima ili državnim neprijateljima, ili na svakom od nas dok prolazimo aerodromom. Istraživanje novih načina korišćenja onog što su nekad bile privatne misli i njihova dostupnost biće izazov našim zakonima i shvatanjima privatnosti.
Kakav je društveni uticaj mozak-kompjuter interfejsa u poređenju sa drugim oblastima biomedicinskih istraživanja?
Volpi: Neurotehnologija je ispred genetske tehnologije. Još ne vršimo kloniranja. Ne stvaramo genetski modifikovana ljduska bića. Pa ipak već tesatiramo implantiranje elektroda u ljudski mozak. Ne nesreću, to ne zabrinjava ni političare, ni akademike, niti crkvenu zajednicu ni približno onoliko koliko ih zabrinjava napredak genetike, što je veoma zabrinjavajuće.
Na osnovu nečijeg genoma ne možemo mnogo da zaključimo o samoj toj osobi, ali na osnovu snimka mozga, možemo znati je li stidljiva, srećna, ekstrovertna... Tehnologija mozga će nam pre nego genetika otkriti mnoge stvari za koje smo smatrali da su privatne.
Druga velika tema je intervencija: da li je etički ispravno menjati fundamentalne aspekte ljudskih osobina i ponašanja promenom genoma. Mi još uvek ne možemo da intervenišemo genetski na ljudskom mozgu. Čak je i genska terapija zasad nedostižna. S druge strane, sposobnost rukovanja mozgom pokreće goruća pitanja o tome koja je intervencija ispravna a koja ne. Zato je potrebna veoma otvorena i široka javna rasprava koja će to definisati.