Antisemitizam i Srbi

Nasrtaj s antisemitskim predznakom, izvesno je dobro nađen naslov za opis incidenta na beogradskom stadionu Tašmajdan.
Brzopotezni huliganski ili rasističko-fašistički ispad u kojem su batine stigle dvoje izraelskih državljana dobio je isto tako brzu kvalifikaciju. Najhitriji i najoštriji je bio šef države Boris Tadić, zahtevajući od nadležnih da hitno identifikuju sve ultradesničarske i ultranacionalističke organizacije u Srbiji. Predsednik ističe da "antisemitizam, rasizam i fašizam nisu i nikada neće biti prihvaćeni u našem društvu".

Saopštenje policije bilo je znatno uzdržanije i ograničeno profesionalnim slaganjem činjeničnih kockica, među kojima i one da je jedan udarac bio odgovor na štipanje, dok za ambasadu Izraela "nema dileme da je reč o aktu antisemitizma".

Možda je najtačniji pregled stanja na ulici, postojanje ne baš retko različitih antisemitskih ispada, nekad i grubih, oslonjenih na neznanje, primitivizam, zavedenost, svakako uz gadosti.

Prvenstveni oslonac građenja temeljnijeg antisemitizma u nas su uporišta među onima koji sebe smatraju "posebno prosvećenim nacionalnim dušebrižnicima" i u krugu umišljenih apostola pravoslavlja.

Tužno neznanje je kad je, hodajući beogradskom ulicom iza jednog od najuvaženijih pripadnika jevrejske zajednice, čiju je glavu pokrivala kipa - tradicionalni znak smernosti Jevreja pred Bogom - prolaznik za rabinom dobacio: "Vidi Arnautina".

Stvarno opaka činjenica je što se u Beogradu i u drugde prodaje više od stotinu različitih knjiga otrovnog antisemitizma. Štampano je čak i "Ritualno ubistvo" (monstruozni sadržaj: sasušena krv zaklanog hrišćanina koristi se za spravljanje prazničnog beskvasnog hleba ili kolača), britanskog fašiste Arnolda Lista, napisano 1936. Neuništivi notorni falsifikat još ruske carske policije "Protokoli sionskih mudraca", u nas se obnovljaju još od splitskog prevoda 1929. Sada ih ima u dvadeset izdanja.

U Srbiji se antisemitizam, pojačano od bombardovanja 1999, ogleda najpre u vaskrsavanju teorije zavere (uopšte, a naročito protiv Srba). Temelj takvih pouka je kako svetom upravlja "Savet od deset mudraca u kojih su sedmorica Jevreji".

Na jednom Internet sajtu navodi se objašnjenje psihologa Žarka Trebješanina da antisemitizam privlači mnoge gubitnike u srpskom društvu opterećenom problemima: "Antisemiti su ljudi koji se osećaju neostvarenim, pa se često identifikuju sa svojom rasom koja je prema njihovom sudu iznad ostalih. Ti ljudi su iskompleksirani i svoj identitet traže u kolektivnom, povinujući se ekstremnim teorijama." Ipak, profesor dodaje da rasizam nikada nije bio ukorenjen u Srbiji.

Zlo seme je u novijoj i daljoj prošlosti povremeno različito nicalo. Prema jednom istraživačkom podsetniku, "Jevreji kao gradsko štanovništvo sve do Berlinskog kongresa 1878. imali su razloga da žale za Turskom". Berlinski ugovor je - pominje se - kao uslov za nezavisnost Srbije predviđao brisanje antijevrejskih dekreta prema Ustavu iz 1869, ali tek je najvišim aktom 1888. Beograd udovoljio odredbama. Međutim, "učešće Jevreja u javnom životu je marginalno sve do početka dvadesetog veka, kada je šest njihovih predstavnika ušlo u vladu". Konačno, vlada Cvetković - Maček je od oktobra 1940. primenjivala specijalne uredbe o ograničavanju broja Jevreja prilikom upisa u srednje škole i na fakultete prema procentu u ukupnom stanovništvu, pored zabrane da budu trgovci životnim namirnicama na veliko i propisa o isključenju iz nekih rodova vojske.

U Drugom svetskom ratu nastradalo je 86 procenata naših Jevreja, a sada ih je samo oko tri hiljade u Srbiji.

Propisi i zakoni danas, nema sumnje, pružaju i prava i zaštitu jednako Jevrejima, koliko i svim građanima. Ali, uz to, nije dovoljno povremeno krečenje zidova, kažnjavanje za remećenje javnog reda, a prigodne osude su melem, ali ne i lek.

Antisemitizam je je duhovna bolest koja prvo uništava sistem logičnog rasuđivanja - kaže jedan veoma uvaženi analitičar, naoružan sopstvenom učenošću i upućenošću rođenog Beograđanina.