KONTRAPUNKT

Pribegavanje strahu

U fokusu / Evil Empire
Posted by silent-violent Jul 29, 2005 - 10:25 AM

Pribegavanje strahu sistema moći da bi se disciplinovala domaća populacija ima dug i strašan trag krvoprolića i patnje koji ignorišemo na sopstvenu štetu. Skorašnja istorija nam pruža brojne šokantne primere.

Polovinom dvadesetog veka suočili smo se sa možda najgroznijim zločinima još od Mongolskih invazija. Najdivljačkiji su izvršeni tamo gde je zapadna civilizacija ostvarila svoja vrhunska dostignuća. Nemačka je bila vodeći centar nauke, umetnosti i literature, humanističkog obrazovanja, i drugih dostinuća za pamćenje.

Pre Prvog svetskog rata, pre nego što je potstaknuta anti-nemačka histerija na Zapadu, Nemačka je za američke političke naučnike bila i model demokratije, na koji se treba ugledati. Sredinom 1930-ih, Nemačka je za samo nekoliko godina dovedena do takvog nivoa varvarizma sa kojim ima malo istorijskih pandana. To je važilo, u velikoj meri, i među najobrazovanijim i najcivilizovanijim sektorima populacije.

Noam Čomski
21. jul 2005.

U svojim izvanrednim memoarima kao Jevreja pod Nacizmom - koji je gotovo čudom izbegao gasne komore - Viktor Klemperer ispisuje ove reči o svom prijatelju nemačkom profesoru kojem se puno divio, ali koji se na kraju pridružio krdu: "Ako bi jednog dana situacija bila obrnuta i sudbina pokorenih bila u mojim rukama, onda bih dopustio svim običnim ljudima da odu pa čak i nekim od lidera, koji su možda i pored svega imali časne namere i nisu znali šta rade. Ali bih obesio sve intelektualce, a profesore tri stope više od ostalih; ostali bi da vise sa bandera onoliko dugo koliko to dopuštaju higijenski razlozi."

Klempererove rakcije su zaslužene, i generalizovane [u odnosu] na veći deo zabeležene istorije.

Kompleksni istorijski događaji uvek imaju mnogo uzroka. Jedan od ključnih faktora u ovom slučaju bilo je umešno manipulisanje strahom. "Običan narod" je doveden u stanje straha od jevrejsko-boljševičke zavere za dominacijom nad svetom, dovode'i u pitanje sam opstanak nemačkog naroda. Ekstremne mere su stoga bile neophodne, zbog "samoodbrane". Uvaženi intelektualci su otišli znatno dalje od toga.

Dok su se olujni oblaci nacizma nadvijali nad zemljom 1935, Martin Hajdeger je Nemačku opisao kao "najugroženiju" naciju na svetu, stegnutom "velikim klještima" u žestokom jurišu na samu civilizaciju, koji je u svom najgadnijem obliku predvođen od strane Rusije i Amerike. Ne samo da je Nemačka bila prva žrtva ove strahovite i varvarske sile, na njoj je ujedno bila i odgovornost, "najmetafizičkije od svih nacija", da predvodi otpor tome. Nemačka se bila "u centru zapadnog sveta", i morala je da zaštiti veliko naleđe klasične Grčke od "nestajanja", oslanjajući se na "nove duhovne energije koja se istorijski širi iz centra". "Duhovne energije" su nastavile da se šire na načine koji su bili dovoljno vidljivi u vreme kada je on poslao tu poruku, u skladu sa kojom su ostali vodeći intelektualci nastavili da deluju.

Paroksizam pokolja i nestajanje nisu prekinli upotrebu oružja koje može jednako da dovede sve biološke vrste do gorkog kraja. Takođe ne bismo trebali da smetnemo s uma da su ta oružja za uništavanje bioloških vrste napravljena od strane najbrilijantnijih, najhumanijih, i izuzetno obrazovanih uglednika moderne civilizacije, radeći u izolaciji, i na taj način zaneseni lepotom rada u kome su bili angažovani da su očigledno posvetili malo pažnje posledicama: značajni protesti naučnika protiv nuklearnog naoružanja počeli su u laboratorijama u Čikagu, nakon ukidanja njihovog učešća u stvaranju bombe, a ne u Los Alamosu, gde je rad nastavljen sve do sumornog kraja. Ne baš kraja.

Zvanična istorija Američkog ratnog vazduhoplovstva kaže da je nakon bombardovanja Nagasakija, kada je pristanak Japana na bezuslovnu predaju bio siguran, general Hap Arnold "hteo što je moguće veće veliko finale", dnevna bombardovanja sa 1.000 aviona nebranjenih japanskih gradova. Poslednji bombarder se vratio u bazu pošto je sporazum o bezulsovnoj predaji bio formalno primljen. Glavno-komandujući vazduhoplovstva, general Kalr Spac, više je voleo da veliko finale bude treći nuklearni napad na Tokio, ali su ga ubedili u suprotno. Tokio je bio "slaba meta" koja je već spržena u pažljivo izvedenom spaljivanju u martu, ostavljajući možda 100.000 ugljenisanih leševa u jednom od najgorih zločina u istoriji.

Takve stvari su izostavljene na sudovima za ratne zločine, i ulavnom su izbrisane iz istorije. Do sada se za njih zna jedva van krugova aktivista i eksperata. U to vreme njih su javno pozdravljali kao legitimno vršenje samoodbrane protiv oholog neprijatelja koji dosegao krajnji nivo zla bombardovanjem američkih vojnih baza [koje se nalaze] u njenim havajskim i filipinskim kolonijama.

Možda vredi upamtiti da su bombardovanja sprovedena od strane Japana 1941. - "dan koji će ostati upamćen kao sraman", zvonkim rečima FDR-a (Franklin D. Ruzvelt) - su bila više nego opravdana gledano iz perspektive doktrina "anticipativne samoodbrane" koje su prevladale među liderima današnjih samozvanih "prosvećenih Država", SAD i njihovog britanskog klijenta. Japanski lideri su znali da Leteće tvrđave B-17 dolaze za Boingovih proizvodnih linija, i bili su sigurno upoznati sa javnim diskusijama koje su vođene u SAD i u kojima se objašnjavalo kako se mogu upotrebiti da bi se spalili drveni japanski gradovi u ratu istrebljenja, leteći sa baza na Havajima i Filipinima - "da spale industrijsko srce Carstva sa napadima zapaljivim bombama na mnogobrojne mravinjake od bambusa", kako je penzionisani general ratnog vazduhoplovstva Šeno preporučio 1940, što je bio predlog koji je "jednostavno očarao" predsednika Ruzvelta. Očigledno, to je daleko moćnije opravdanje za bombardovanje vojnih baza u američkim kolonijama od bilo čega što su umislili Buš i Bler i njihovi saradnici u sprovođenju "preventivnog rata" - i prihvaćeno, sa taktičkim rezervama, širom meinstrima artikulisanog mišljenja.

Poređenje je, ipak, neprikladno. Onima koji su bili usredsređeni na mnogobrojne mravinjake od bambusa nisu imali pravo na takve emocije kakv je strah. Takva osećanja i brige su prerogativi jedino "bogatih ljudi su usredsređeni na mir unutar njihovih mesta prebivališta", Čerčilovom retorikom, "zadovoljnih nacija, koje nisu želele za sebe ništa više od onoga što već imaju", i kojima, stoga, "mora biti poverena vladavina svetom" ako će biti mira - neke vrste mira, u kojoj bogati ljudi moraju biti oslobođeni straha.

Koliko osigurani od straha moraju biti bogati ljudi grafički je prikazano u visoko-cenjenim ozbiljnim istraživanja o novim doktrinama "anticipativne samo-odbrane" kreiranim od strane moćnika. Najvažniji doprinos uz neke istorijske mudrosti dao je jedan od vodećih savremenih istoričara, Džon Luis Gedis sa Jelskog univeziteta. On prati Bušovu doktrinu sve do njegovog intelektualnog heroja, velikog stratega Džona Kvinsija Adamsa. U parafrazi iz Njujork Tajmsa, Gedis "sugeriše da Bušova koncepcija borbe protiv terorizma ima svoje korene u uzvišenoj, idealističkoj tradiciji Džona Kvinsija Adamsa i Vudro Vilsona".

Možemo da sklonimo na stranu Volsonov sramni učinak, i da se zadržimo na korenima uzvišenoj, idealističkoj tradiciji, koju je Adams uspostavio u čuvenom Državnom dokumentu koji opravdava Endru Džeksonovo osvajanje Floride u Prvom seminolskom ratu 1818. Rat je opravdan samoodbranom, isticao je Adams. Gedis se slaže da je motiv za rat bila legitimna briga za bezbednost. U Gedisovoj verziji, nakon što je Britanija poharala Vašington 1814, lideri SAD-a su prihvatili stav da "ekspanzija predstavlja put ka bezbednosti" te su stoga pokorili Floridu, što je doktrina koju je Buš sada proširio na čitav svet - ispravno, smatra on.

Gedis citira dobre akademske izvore, pre svega istoričara Viliama Erla Viksa, ali zanemaruje ono što oni kažu. U prlici smo da saznamo dosta o presedanima sadašnjih doktrina, i sadašnjeg konsenzusa, posmatrajući ono što Gedis zanemaruje. Viks opisuje do u najsitnije detalje šta je Džekson radio u "prikazivanju ubistva i pljačke poznatih kao Prvi seminolski rat", koji je predstavlja samo još jedna fazu u njegovom projektu "uklanjanja ili eliminisanja američkih domorodaca na jugoistoku", koje se sprovodi davno pre 1814. Florida je bila problem i zbog toga što još nije inkorporirana u šireće američko carstvo i zato što je bila "raj za Indijance i odbegle robove... koji su pobegli od Džeksonove osvete ili robovanja".

U stvari došlo je do indijanskog napada, koji su Džeksoni Adams iskoristili kao izgovor: američke snage su proterale grupu Seminola sa njihove zemlje, ubivši nekoliko i spalivši im selo do temelja. Seminoli su uzvratili napadom na brod sa namirnicama koji je bio pod vojnom komandom. Iskoristivši priliku, Džekson "je pokrenuo kampanju terora, devastacije i zastrašivanja", uništavajući sela i "izvore hrane u proračunatom nastojanju da se iazove gladovanje plemena, koja su potražila spas od osvete u močvarama". Takvim su stvari ostale, vodeći do Adamsovog visoko cenjenog Državnog dokumenta, koji je pruio javnu podršku Džeksonovoj agresiju bez povoda sa ciljem da se na Floridi uspostavi "dominion ove republike na odvratnom temelju od nasilja i krvoprolića".

Ovo su reči španskog ambasadora, "bolno precizan opis", piše Viks. Adams "je svesno izmenio, sakrio, i lagao u vezi sa ciljevima i vođenju američke spoljne politike i Kongresu i javnosti", Viks nastavlja, grubo kršeći svoje proklamovane moralne principe, "implicitno braneći uklanjanaje Indijanaca, i ropstvo". Zločini Džeksona i Adamsa "su se dokazali kao uvertira za drugi rat istrebljenja protiv (Seminola)," u kome su preostali ili bežali na Zapad, da bi kasnije uživali u istoj sudbini, "ili su ubijani i prisiljavani da beže u močvare Floride obrasle gustom vegetacijom". Danas, Viks zaključuje, "Seminoli opstaju u nacionalnoj svesti kao maskota Državnog univerziteta Floride" - što je tipičan i slučaj iz koga možemo puno da naučimo...

Retorički okvir počiva na tri noseća stuba (Viks): "pretpostavci jedinstvene moralne vrline Sjedinjenih država, pretpostavke njene misije da popravi svet" šireći svoje deklarisane ideale i "Američki način života", i veru u "od boga zapoveđenu sudbinu" nacije. Teološki okvir potkopava razumnu debatu, i redukuje politička pitanja na izbor između Dobra i Zla, i na taj način redukuje pretnju demokratije. Kritičari mogu biti odbačeni kao "anti-američki" nastrojeni, što je interesantan koncept pozajmljen iz leksikona totalitarizma. A stanovništvo mora da stisnu pod krilom moći, u strahu da su njihov način života i sudbina su pod stalnom pretnjom...

http://www.infoshop.org/inews/article.php?story=20050725234647261


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=828