KONTRAPUNKT

Korporativna nostalgija kod nas

Iz drugih izvora / Reagovanja
Posted by revolucijakojatece Jul 27, 2005 - 10:18 AM

Subotnji globalni muzi čki spektakl „Live 8“ pružio nam je, osim mogućnosti da vidimo prvi ešalon svetske muzičke industrije, i dve dominantne crte korporativnog sveta u globalističkim procesima. Sa jedne strane, to je aktivističkih humanizam iza čijih dirljivih opštih mesta stoje konkretne političke namere, dok se u pozadini nalaze prikriveni interesi

Korporativna nostalgija kod nas

Saša Gajić

Korporativna nostalgija II: LIVE 8 – Pod pritiskom korporativnog humanizma

Subotnji globalni muzi čki spektakl „Live 8“ pružio nam je, osim mogućnosti da vidimo prvi ešalon svetske muzičke industrije, i dve dominantne crte korporativnog sveta u globalističkim procesima. Sa jedne strane, to je aktivističkih humanizam iza čijih dirljivih opštih mesta stoje konkretne političke namere, dok se u pozadini nalaze prikriveni interesi. Nosioci ovih interesa vešto skrivaju posledice svog humanističkog delovanja koje najčešće nemaju veze sa proklamovanim idealima i ciljevima „izliva globalne dobrote“ koje im služe kao alibi. Sa druge strane, ovakav humanizam se, nošen nostalgijom za svojim ranijim manifestacijama, u korporativnom svetu „večnog vraćanja istog“ reciklira i kanališe unutar politički korektnih granica, stvarajući ili obnavljajući sopstvene mitove koji služe pacifikaciji masa i održanju, ako ne već ojačanju, globalnog poretka.

Mit zvani „Live Aid(s)“

Jedan od mitova globalnog humanizma u popularnoj kulturi je „Live Aid“ iz 1985. godine, čijoj smo kultnoj reprizi upravo prisustvovali. Mada je prvobitni „Live Aid“ pre dve decenije omanuo da prikupljenim sredstvima stvarno pomogne izgladneloj deci Afrike (većina od prikupljenih novaca završila je u fondovima afričkih gospodara rata i trgovaca oružjem koji su uz njihovu pomoć vodili ratove protiv svojih sunarodnika) u mitologizovanom univerzumu pop panteona kome se klanjaju „proleteri svih zemalja“ „Live Aid“ je ostao glavni primer modernog „humanističkog aktivizma“. Realni uspeh tog spektakla zapravo je bio političko-ideološki, a ne humanitarni. Naime, tadašnji koncerti na Vembliju i u Filadelfiji ( održani na vrhuncu koalicije reganizma i tačerizma) putem satelitskog prenosa svojim „ideološkim pop humanizmom“ zauvek su, i to za celo koplje, prebacili već posustali rivalistički sovjetsko-komunistički humanizam i poslali ga na smetlište istorije, bespovratno preuzimajući od njega najveći deo energija i emocija mladosti i žudnje za slobodom. Kraj osme decenije prošlog veka, simbolizovan padom Berlinskog zida, potvrdio je snagu nove mitologije. Mladi naraštaji, koji su bežali na Zapad iz zatočeništva sovjetskog humanizma, mislili su da hrleći na Zapad idu na jedan veliki permanetni „Live Aid“.

Dve decenije kasnije, u znatno izmenjenim svetskim oklonostima, „ser“ Bob Geldof, globalni „filozof i humanista“, odlučio je da ponovo „usreći svet“ nostalgičnim rimejkom svog životnog dela. Da bi se izbegle nove optužbe o sudbini prikupljenih sredstava koja po pravilu završavaju u pogrešnim rukama, „ser“ Bob je ovaj put organizovao besplatni koncert koji za cilj nije imao prikupljanje novčanih sredstava za nesrećno stanovništvo Afrike, već za vršenje političkog pritiska na predsednike G8, grupe najbogatijih i najuticajnijih zemalja koji se početkom jula meseca ove godine sastaju u blizini Edinburga u Škotskoj. Cilj manifestacije u vidu koncerata u svakoj zemalja-članica G8 je zapravo da se podrži predlog britanskog premijera Tonija Blera da se, u cilju pomoći gladnim i devastiranim zemljama Afrike, oproste državni dugovi i da besplatna pomoć od više milijardi dolara za njihov oporavak.

Sve to na prvi pogled deluje tako pozitivno i humano, da dobronameran čovek ne može a da se ne poraduje da su se svetski rokeri, utonuli u decenijski konfromizam i dekadenciju, konačno probuđeni iz letargije odlučili da ponovo učine jedno plemenito delo.

Pripreme koncerta pratila je frenetična podrška globalnih medija te nastupi „ser“ Boba Geldofa koji je, kao „licencirana dvorska luda“ koja sme da se svima, pa i vladarima, unosi u lice (od britanskog parlamenta do televizijskih duela), pozivao ljubitelje muzike da pomognu u pritisku na članice G8 ili pokažu svoju solidarnost na vrlo originalne načine: od protesnog marša u Edinburgu do svojevrsnog omaža „evakuacije u Denkerku“ prevoženjem pristalica ovog hepeninga jahtama preko Lamanša.

Nisu nedostajali ni skandali. Kako su za britanski koncert u Finsbury Park-u ulaznice deljene preko Britanske nacionalne lutrije, a na osnovu prijava putem telefonskog poziva (čime je skupljeno tričavih 6 miliona funti koji su navodno otišli na tehničku pripremu koncerta), neko od 150.000 srećnika usudio se da preko E–bay-a preprodaje dobijene ulaznice. Saznavši za to, „ser“ Bob Geldof (mada i sam milioner) je uz bujicu uvreda na licemerstvo kaptalističkog sveta, uz korišćenje sintagmi u najboljoj tradiciji marksizma-lenjinizma, izdejstvovao zabranu preprodaje dobrotvornih karti i tako još jednom podelio uzburkanu javnost.

Egoizam uživo

Deo javnosti sumnjičav prema namerama „svetog“ ser Boba i multimilionskih zvezda koji su se okupili da još jednom pokažu svoj humanizam stalno je postavljao pitanje: koja je prava svrha održavanja ovog globalnog spektakla, ako već ne služi skupljanju novčanih sredstava? Koliko je saosećanje napaljenih rok zvezda iskreno kada nijedan od tih milionera neće dati ni dolara za postradale žitelje afričkih država, čak ni cent za organizovanje koncerta koji je isfinansiran putem lutrija, reklama i sličnih sredstava? Zar nije bilo jednostavnije da su Madonna, Elton John i Paul McCartney koji slove za neke od najbogatijih ljudi šou-biznisa platili iz svog džepa neke konkretne humanitarne aktivnosti u Africi, umesto što vrše pritisak na oficijelne vrhove svojih država da daju velike donacije koje, na kraju krajeva, plaćaju svi poreski obveznici dotičnih država, među kojima većina teško sklapa kraj sa krajem? Umesto da se odreknu neke od svojih vila i jahti, imali smo priliku da vidimo kako, ionako prebogati i popularni preko svake mere, pomenuti zabavljači koriste ovaj događaj da još više istaknu sebe i „overe“ svoje mesto u pop paneonu koji tako voli humaniste i dobrotvore, i to još za džabe. Čak su i gledaoci imali mogućnost da naoštre svoj ego uz pomoć globalnog humanizma. Svakome ko je poslao svoju podršku na sajt organizatora ime je prosleđivano na ogromne video beam-ove na bini iza samih izvođača koje je gledalo u svakom trernutku više od milijarde ljudi. Potrebno je samo malo humanizma i dobre volje da se postane globalno poznat.

Spisak izvođača na najvećim od koncerata u osam zemalja bio je sastavljen od nekih od najmonstruoznijih ega u modernoj istoriji muzike (Elton John, R. Williams, Madonna) i najbezličnijih entiteta koje sebe nazivaju rok grupama (Muse, Razorlight), prošaranim što pretencioznim izvođačima (Green Day, Dido) što tugaljivim patetičarima (Keane, Snow Patrol) i istrošenim pop ikonama (Sting, Cure, S. Crow, Pet Shop Boys). Iako je Geldof tvrdio da je spisak izvođača takav jer ne može da dozvoli da dođu neaktuelne grupe koje ne mogu da privuku velike mase, po kojoj logici su u spektakl uvršteni nastupi takvih aktuelnih zvezda kao Duran Duran, B. Wilson, S. Wonder, Deep Purple, Def Leppard nikada nećemo saznati.

Svakome kome je stalo da čuje bar nešto iz ponuđenog repertoara morao je da istrpi pridike egomanijaka Bona Vox–a kome svaka nova zarađena desetina dolara podiže nivoe moralnih aspiracija i transformiše ga od Kastra preko Lucifera nazad u samog sebe. Njega je sledilo patetično podilaženje Kofi Anana raspomamljenoj publici koji je ovo umeće vežbao decenijama u strukturama UN, te pojavljivanje izlapelog Mendele i „osvedočenog antiglobaliste“ Bilija Gejtsa, velikog darodavca i „dobrotvora“, po čemu ga verovatno ponajbolje pamti konkurencija na tržištu softwarea. U pojedinim trenucima pojavljivanje ovih „dobrotvora“ ličilo je na izrugivanje skromnoj inteligenciji proletera globalnog sela koje je ovom prilikom bilo dodatno obeznanjeno pijanstvom i euforijom „veličine događaja“. Parolaške poruke na TV ekranu koje su pratile slike džet-set humanista budile su uspomene i stvarale utisak spram kojeg nam socrealističke parole iz detinstva sada deluju šekspirovski i danteovski duboko.

Šta od toga ima Afrika?


Ceo ovaj galimatijas mogao bi se ipak nekako svariti da bar nekome od unesrećenih stanovnika Afrike bude stvarno pomognuto. I zaista, da li se opraštanjem državnih dugova zaista radi dobro Africi, i ko od svega ovoga ima krajnju korist?

Opšte je mesto da Afrika kontinent bede, gladi, zaraze, građanskih ratova i istrebljenja. Međutim, svaki „političko korektni“ pokušaj da se učini da Africi krene nabolje ovaj kontinent je terao samo u veću agoniju i propast. Proces dekolonijalizacije, tako gromko pozdravljen od „naprednog sveta“, ubrzo je od navodno suverenih država stvorio poligone etničkih mržnji i diktatura međusobno zavađenih, a jednako prezaduženih spram međunarodnih finansijskih institucija. Nekada podjarmljeni i iskorišćavani od evropskih kolonijalnih sila, naizgled „slobodni“ afrički narodi su za par decenija devastirali nasleđenu skromnu kolonijalnu privrednu i saobraćajnu infrastrukturu, a formalni demokratski poredak shvatili kao sredstvo manipulacija brojnijih plemensko – etničkih grupa nad drugim malobrojnijim grupama. Režimske elite, često klasične vojne hunte, po pravilu uživaju sve plodove moderne civilizacije dok njihovi podanici umiru u bedi. Da je u Africi preživeo tribalizam, sujeverje pa čak i kanbalizam ,često se samo služeći savremenim tehničkim pomagalima, pokazuju nam režimi Idi Amina, Bokase, Mobutua i Mugabea kao njihovi najdrastičniji i ne tako retki primeri.

Afrika je tokom poslednjih decenija primila duplo više novčane pomoći u odnosu na Maršalov plan koji je bio dovoljan da oporavi posleratnu opustošenu Evropu. Korumpirani afrički režimi su gotovo sve pare upotrebili za lično bogaćenje, ako ne i za ugnjetavanje sopstvenih naroda i započinjanje nove spirale ratova.

Oprostiti dugove ovim državama zapravo znači oprostiti dugove njihovim režimima, dok davanje donacija istima znači održavanje ovih tiranija u životu. Pored toga, opraštanje državnog duga znači i otvaranje prostora za nove kredite režimima ovih država kod međunarodnih institucija, koje će zauzvrat zahtevati ne samo snižavanje carinskih stopa i ukidanje protekcionizma kojim afričke države pokušavaju da zaštite svoje nejake privrede od sirovinskog pustošenja, već i davanja novih koncesija za eksploataciju prirodnih dobara od strane velikih multinacionalnih kompanija.

Slična situacija je zadesila Latinsku Ameriku tokom dvadesetih godina prošlog kada je otpisivanjem dugova i ponovnim zaduživanjem za više decenija produžen život diktatura u banana-republikama od kojih neke i dan danas bezuspešno leče njihove posledice.

„Humanizam i pobuna“ u službi korporativnog globalizma

Naizgled pozitivna i puna saosećanja, ovakvu mračnu perspektivu Afrike je svojski podržala putem „Live 8“ cela „rokerska aristokratija“, potvrđujući da ne samo na osnovu izdavačkih ugovora pripada „koprorativnom roku“, već sve više i celim svojim bićem. Razlozi tome leže ponajviše u gluposti i neznanju, ali i u suštinskoj nebrizi za išta osim sopstvenog imidža i još malo publiciteta. Vreme između prvog i drugog „Live Aida“ tako predstavlja simbolički ciklus u kome je popularna muzika od samoniklog izraza mladalačkog bunta i stvaralačkog erosa (od svog nastanka pa do poslednjeg pravog novotalasnog revolta) apsorbovana i kanalisana u tokove globalne hijararhije moći i na duhovnom i na strateškom i na taktičkom planu.

Posledice su nesagledive: ogrnuti u plašt lažnog buntovništva i borbu za pravednu stvar, korporativni rokeri su (p)ostali globalni medijumi za zavođenje ispraznih masa, čiji se ostaci žudnje za pravdom i svesti o društvenim problemima zloupotrebljavaju od slučaja do slučaja.

Tako smo dobili „globalistički antiglobalizam“ koji, često i neznajući, svojski služi onome protiv čega se buni. „Live 8“ nije u tom smislu ni prvi ni poslednji slučaj, ali nam predstavlja svakako najslikovitiji i najsvežiji primer kako pod pritiskom korporativnog humanizma i nostalgije funkcioniše naš vrli novi svet.

Najavljen je kao čovek koji je dao 5 miljiardi dolara u dobrotvorne svrhe.

(08.07.05.)

(Treci deo "Korporativne nostalgije" biće posvećen Exit-u)


Copyright by NSPM

This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=825